Literarni Noviny: Није Путин уништио међународно право 1999. године

Каква је заиста ситуација око Крима? Да ли га је Русија отела? Зашто Крим није исто што и Судети? Степен мржње према Русији је висок. А када се аналитичари присете пакта Молотов – Рибентроп, слика постаје још потпунија, и Русију представљају као царство зла, пише Владимир Франта за чешке „Литерарне новине“.

Аутор чланка тражи одговор на питање зашто је све то тако. И одговара: циљ је постигнут. Непријатељ је створен. И увек се може започети рат у коме ће они који се баве интригама увек наћи начин да се оправдају, а народ ће им још и аплаудирати.

„Исто као што су аплаудирали (истина, не сви) Тонију Блеру када је објашњавао Британцима да се рат против Ирака (који је заједно са последицама однео преко милион живота) води у интересима Уједињене Краљевине Велике Британије и Северне Ирске. Остаје нам само да се чудимо одакле Западу морално право да критикује Русију.“

Франта поставља питање зашто Асад мора да напусти свој положај, а „савезници“ нису могли на време да зауставе Хитлера? Запад је са Хитлером водио дијалог још на Олимпијади 1936. године. А ако некога буни совјетско-немачки пакт о ненападању уочи Другог светског рата, треба знати шта се догађало шест година раније на југу Италије. Наиме: амбасадори Немачке, Француске, Британије и Мусолини су ратификовали радну верзију Пакта о узајамној помоћи и сарадњи. Узајамна помоћ и сарадња са нацистичком Немачком! Тај споразум објашњава како је Немачка могла да се наоружава 30-их година и како су „савезници“ издали Чехословачку.

„Може ли увек жедан за историјом човек да тако нешто превари“, пита Владимир Франта. „На Пакт четворице код нас није лепо подсећати и о њему говорити. Али ако се повуче паралела 'Пакт четворице – Минхен – Мајдан', остаје нам само да се најежимо. Тренутни догађаји у Украјини нису ништа ново под сунцем. И даље се игра иста игра, ко ће се изборити за какву корист, игра у којој моралне вредности немају значаја. Циљ оправдава средства, а млади нараштаји су тако млади да се ничега не сећају“, пише чешки аналитичар.

Дакле у чему је разлика између Крима и Судета? Обе територије су жртвоване. „Савезници су дали Судете Хитлеру и тако издали наш народ и нашу државу, док је Крим са 90% руског становништва ускоро после Другог светског рата Хрушчов поклонио Украјини. Територију савременог Донбаса су такође бољшевици предали Украјинској Совјетској Републици. Донбас претходно никада није био у саставу Украјине

Ко се заступио за територијалну целовитост Руске Федеративне Републике када је Генерални секретар Хрушчов прекројио карту? Ко је бранио целовитост СССР 1991. године? Сви су били задовољни дешавањима. Борис Јељцин сноси директну одговорност за нерешено питање о територијалном статусу Крима, којем је Украјина обећала аутономију ако остане у њеном саставу после 1991. године. Али Украјине је убрзо одустала од те идеје.

Да Крим није постао део Русије свет би видео геноцид који украјинске власти врше над својим становништвом, рекао је Путин“, подсећа аутор текста. „Али најважнија је жеља народа Крима и како је он гласао на референдуму. Има ли тај народ право да сам изабере с ким жели, а с ким не жели да живи – то је најважније питање. Ко треба да му помаже у томе или да га омета полазећи од међународног права (а о каквом је праву заправо реч?!). Видимо и сами да међународно право од 1999. године фактички не функционише. И то није Путинова кривица.“

Аутор наводи и последњи аргумент. „На основу чега су Чеси и Словаци створили Чехословачку? По ком је праву амерички председник одлучивао како треба да се распадне Аустроугарска? Нисмо приметили да су у 19. веку САД дозволиле сепаратистима на југу да напусте федерацију и крену својим путем, већ су САД кренуле у рат против својих сународника. Ко проповеда о води, не сме пити вино. Живимо у 21. веку. Људи имају право на своју судбину и срећу. Или можда немају више право избора? Архитекте и извршиоци државног удара на кијевском Мајдану нису дозволили право плебисцита, а евроатланстки свет то нимало не забрињава. Иначе, све се чешће чују позиви да се не призна гласање на Брегзиту. Чак је и Вацлав Клаус једном рекао да референдума о уласку Чешке у ЕУ не треба бити, јер народ може донети погрешну одлуку. Када се све то узме у обзир, веома је чудно да се неко противи жељи кримског становништва да живи са Русијом, а не са Украјином. Кога се то заправо тиче?“

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“