Взгляд: Историја црногорске независности треба да буде лекција за Русију

Данас се навршава тачно десет година од референдума на основу којег је Црна Гора изашла из државног савеза са Србијом. Овај јубилеј она обележава приступањем НАТО-у, али такав развој догађаја могао се још тада наслутити. У ономе што се догодило има и индиректне кривице Русије. Важно је схватити да то није последње „изненађење”, пише аналитичар Јевгениј Крутиков за портал „Взгляд”.

Крутиков сматра да је Русија одговорна због оваквог развоја ситуације, јер у то време „није постојала јединствена и сврсисходна стратегија за деловање на Балкану”. „Црном Гором се практично нико није бавио, изузимајући неколико случајева када јој је пажња посвећена због приватизације неколико индустријских објеката”, наводи се у тексту.

Испоставило се да везе Црне Горе са Русијом на основу православља, менталитета, економских веза и др. нису биле одлучујуће у оријентацији земље.

„Приближавање Црне Горе НАТО-у било је постепено, али толико очигледно да га није могуће било не приметити”, пише аналитичар. После необичне приче о могућем размештању руске војне базе у Црној Гори, што је после цењкања и двоумљења Ђукановић одбио свима је било јасно куда иде Црна Гора.

Када је почело практично приближавање Црне Горе НАТО-у, Русија није имала никакве инструменте да утиче на ситуацију. „Нереди у Црној Гори, када су хиљаде људи изашли на улице протестујући против уласка у Алијансу, били су искључиво стихијски, а медијска и интелектуална подршка из Русије ограничила се буквално на иницијативу неколицине особа”, пише аналитичар. Уследило је насилно растеривање демонстрација и Русија ништа није могла да учини.

„Сада можемо до миле воље да говоримо о ’промењеном распореду снага на Балкану’, о још једном кршењу споразума са НАТО-ом о неширењу на исток, али Црна Гора је ушла у Алијансу изненађујући брзо, као што је некада брзо добила независност. То се више не може променити, али морамо извести закључке. На пример, морамо чути аплаузе из Београда, од оног дела српског друштва које је последњих десет година, иако је интегрисано у руске политичке процесе, оријентисано ка уласку у европске структуре, упркос мишљењу већине становника. И, само ако буду хтели, скупиће тих 55%, који ће прогурати улазак у ЕУ и НАТО, а ако их и не сакупе, делегати из Брисела ће измислити другу бројку”, пише аналитичар.

Он сматра да Русија треба да прихвати ту реалност и да размишља о новом моделу „меке силе”, о томе да амбасаде и мисије „треба напунити заинтересованим и искреним људима”, о „одлучнијем ставу министарства спољних послова у целини”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.