Српска „Шајкача” усред Москве

09. август 2016. Алина Јаблочкина
Сасвим недавно у једном рејону Москве отворена је „Српска радња ’Шајкача’” („Сербская лавка Шайкача”). То је мала пекара, каквих је много у Србији. Малено двориште са неколико дрвених столова подсећа на београдске кафиће. Ту раде два Србина – један као пекар, а други за тезгом. Поред топлих бурека, пице и слатког пецива, сваког посетиоца овде чека и топао пријем.

 

Радомир Крајиновић. Илустрација: Јекатерина ТуришеваРадомир Крајиновић. Илустрација: Јекатерина Туришева

Ресторан пун оптимизма

Власник „Шајкаче” Радомир Крајиновић је човек са великим плановима и великом душом. Он је већ 34 године у угоститељском бизнису, али можда и не би ни направио каријеру у овој сфери да није као млад почео да пуши.

– Ја уствари никада нисам хтео тиме да се бавим – уз осмех одговара на питање из ког разлога се толико везао за кухињу. – Хтео сам да постанем археолог. У последњим разредима школе сам почео да пушим, и кад је отац за то сазнао, рекао је: „Од мог новца нећеш куповати цигаре”. Ја сам онда израчунао да студије археологије дуго трају, и да нећу скоро зарадити потребан новац. Морао сам да изаберем неку другу професију. Тако сам уписао конобарску школу. Хвала Богу, све је испало добро – погодио сам посао који ми одговара. Додуше, археологија и историја ме још увек интересују. Моји пријатељи се понекад чуде откуд конобару и кувару такво знање.

Радомир Крајиновић: "Погодио сам посао који ми одговара". Илустрација: Јекатерина ТуришеваРадомир Крајиновић: "Погодио сам посао који ми одговара". Илустрација: Јекатерина Туришева

Поред знања Радомир има и богато животно искуство. Радио је у Немачкој, Француској, Швајцарској и Италији. Међутим, после распада Југославије у Европи се променио однос према Србима. Како каже Радомир, Европљани су почели да третирају Србе као папуанце. Тада је он отишао у Русију, на позив власника тек отвореног рибљег ресторана „Порто Мальтезе”. А даље се све одвијало карактеристично за многе Србе који дођу у Русију: када је Радомир схватио да се међу Русима осећа као код своје куће, одлучио је да ту остане.

Пре четири године су Радомир Крајиновић и његов пословни партнер Надежда Мазикина отворили ресторан „Оптимист” (о њему је „Руска реч” писала у тексту „Где се у Москви служи српска храна”). Радомир каже да њему није био циљ само да заради новац, него и да промовише српску културу и српску кухињу:

– Не бих да се хвалим, али мој ресторан је једини у Москви са аутентичном српском кухињом. У менију нема ничега осим српске хране. Нема ни шпагета, ни боршча, ни харинге... Ничег сувишног. Вода, вино, ракија – све је код мене српско. Ја хоћу да се човек који уђе у српски ресторан осећа као у Србији. И музика је код нас српска, она најпростија. Говорили су нам да ће то можда сметати руским муштеријама, али ево не смета им. То само ствара још бољи колорит.

 "Сваки посао треба радити свом душом". Илустрације: Јекатерина Туришева

 "Сваки посао треба радити свом душом". Илустрације: Јекатерина Туришева

 
1/2
 

Комплетан персонал у ресторану „Оптимист” чине Срби. Међу њима има оних чија каријера није ништа мање занимљива од Радомирове. На пример, шеф кухиње је био лични кувар либијског лидера Гадафија. И сви они дочекују муштерије као своје пријатеље.

– Ја сматрам да сваки посао треба радити свом душом – каже Радомир. – Сви ми волимо новац, али још важније је да предузеће има „душу”, и да људи раде са задовољством.

У менију ресторана "Оптимист"  нема ничега осим српске хране.  Илустрација: Јекатерина ТуришеваУ менију ресторана "Оптимист" нема ничега осим српске хране. Илустрација: Јекатерина Туришева

Људскост у бизнису

По истом принципу функционише и „Српска радња”. Њеним отварањем Радомир је остварио свој давнашњи сан. Он је увек желео да у Москви отвори праву српску пекару, да типичан српски формат пренесе у руске услове. Како сам каже, „Српска радња” је темељ за даље ширење бизниса:

– Ја хоћу да будем пионир у том подухвату. Хоћу да „Српска радња” постане бренд, у оквиру кога се може отворити још пекара или продавница. Можда ће се кроз педесетак година неко сетити мене и рећи: „Ето, Радомир је један од првих отворио такву српску радњу, а погледајте сада колико их је”. Можда ће се једнога дана затворити сви киосци са „шаурмом” (источњачка верзија гироса), и свуда ће се продавати пљескавице. По мом мишљењу, требало би да оне Русима буду укусније од шаурме.

Ненад и пекар Горан у "Српској радњи".  Илустрација: Јекатерина ТуришеваНенад и пекар Горан у "Српској радњи". Илустрација: Јекатерина Туришева

На менију Радомирове пекаре засада нема пљескавица, али је зато српски бурек већ постао омиљен међу Московљанима из околних пословних центара. За дивно чудо, бурек се овде боље продаје од кроасана или пице, који су Русима одавно познати. Људи најпре купе једно парче за ручак на послу, а после радног времена сврате и купе цео бурек да понесу кући за вечеру.

„Шајкача” је јефтинија од свих суседних пекара. Питали смо Радомира како успева да задржи тако ниске цене.

– То је опет она прича о души. Боље је да продам пет кроасана јефтиније, него три скупље. Јесте да бих могао зарадити више, али ја хоћу да петоро људи проба нашу храну.

Радомир се залаже за људскост у бизнису, али не успева увек да буде конкуренција великим ланцима ресторана брзе хране. На пример, отворио је „Српски грил” који није успео Московљанима да замени „McDonald’s”:

– Отворио сам га баш преко пута „Мекдоналдса”. Тамо људи за 70-90 рубаља купују „пластичну” храну, а код мене је најмања пљескавица коштала 140 рубаља, јер је била од правог меса. Од тог посла није било ништа.

„Српска радња” је темељ за даље ширење бизниса.  Илустрације: Јекатерина Туришева

„Српска радња” је темељ за даље ширење бизниса.  Илустрације: Јекатерина Туришева

Слатко од шљива. 

Слатко од шљива. 

 
1/4
 

Међутим, „Српска радња” је, чини се, успешан пројекат. Укусна и природна српска храна је све траженија. Пекара је само пет дана након отварања почела да прави пет пута више хране. У самој пекари кувар прави буреке и пицу, а све остало се прави у ресторану „Оптимист”. У пекари се такође продаје и српска минерална вода, као и слатко од шљива које Радомир кува по српском рецепту, а ускоро ће се појавити и српска лимунада, сир (козји и овчији) и ајвар.

Муштерије у пекари дочекује Радомиров син Ненад. Он је дошао у Русију пре само пет месеци да помаже оцу. Ненад је по образовању електроинжењер, али у пекари се сналази као риба у води. Добродушни, енергични и увек насмејани Србин помаже муштеријама да се осећају као да су дошли у госте старим пријатељима. По свему судећи, у Радомировој породици је доброта душе наследна особина. Чак и Радомир нађе времена за муштерије, па и за новинаре, иако је претерано заузет (он се шали да је његово радно време врло кратко – свега 35 часова дневно). Натпис на његовој мајици „Учтиви људи. Учтиви. Добри. Наши” („Вежливые люди. Вежливые. Добрые. Свои”) као да одражава сву суштину његовог породичног бизниса, у коме се сви труде да их муштерије доживе као „наше људе”, као добре пријатеље.

Радомир увек нађе времена за муштерије, па и за новинаре.  Илустрације: Јекатерина Туришева.

Радомир увек нађе времена за муштерије, па и за новинаре.  Илустрације: Јекатерина Туришева.

 
1/2
 

Може се рећи да Радомиру и Ненаду то полази за руком. Излазим из „Шајкаче”, а Ненад ми довикује: „Је ли било укусно?” Наравно да јесте! Другачије и не може бити тамо где људи раде свом душом.

Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!