Настала је као некакво осмишљавање последњих догађаја како унутар саме Црне Горе, тако и у односима између Црне Горе и Русије. Историја Русије, Француске и многих других земаља познаје доста примера када су се у доба тешких искушења и најезда других народа рађале песме које су постајале симбол уједињења националног духа и патриотских осећања целог народа.
Песма „Марсељеза“, коју је ноћу уочи 25. априла 1792. године написао Руже де Лил, постала је химна Велике француске револуције, а касније и целе Француске. Песма „Свети рат“ настала је у Русији. Стихове је написао Лебедев-Кумач, а музику је компоновао Александар Александров. Први пут је изведена на Белоруској железничкој станици 26. јуна 1941. године и постала је химна Великог отаџбинског рата. Песма почиње речима „Устај, огромна земљо“. Током целог рата, тј. тачно 1418 дана и ноћи, она је надахњивала совјетске борце и сав руски народ за битку против најстрашнијег непријатеља у његовој историји.
Нова времена доносе надахнуће за нове песме. Музичка реп култура омогућила је Марку да у савременом стилу, али упечатљиво и са пуно емоција, кроз текст песме надахнуто проповеда завете предака. Он позива народ да не мења своје традиције, које су вековима темељ националне части, идентитета и достојанства Црне Горе.
„Ђе ћеш у НАТО“ је разговор између покојног деде и унука, као и између тог унука и његовог руског брата. У овој причи о истинском братству и слози НАТО је персонификација јаме у коју се не сме ускочити: „Руски брате, што то збориш, човјече? Без тебе бих био крај мајке сироче, Прије бих себи обије руке одсјекао, Него бих на тебе их подигао!“
Млади извођач позива све Црногорце да штите независност своје земље, да чувају њен национални идентитет, њене историјске везе и њено достојанство: „Кажимо стопут свима у инат, нећемо у НАТО, нећемо у рат!“
Росијскаја газета. Сва права задржана.
