Време совјетског „Отапања“ – време заљубљених

После Стаљинове смрти совјетски писац Иља Еренбург објављује причу „Отапање“. „Још увек ми сувише често говоримо једно, а у личном животу поступамо другачије“, узвикује један јунак овог дела. У центру пажње су совјетски грађани који најзад сами себи признају да су њихова осећања сложенија од одредби које им диктира партија./Заљубљени пар испред зидина Кремља, Москва, 1960.

Може се замислити како су совјетски грађани за време „Отапања“ задржавали дах у биоскопу гледајући сцене из филма „Ждралови лете“ (рус. „Летят журавли“) чија је главна тема провера верности за време рата, што није свако могао поднети. Ето, чини се да и Вероника, главна јунакиња „Ждралова“, није могла да сачува верност према вољеном човеку. Али да ли је она заиста престала да га воли? Филм „Ждралови лете“ је једини совјетски дугометражни филм који је добио главну награду Канског фестивала./Биоскоп, 1961.

Да ли је и пре тога у СССР-у било заљубљених? Наравно да јесте. Али то је била мало другачија заљубљеност. Она је била прекаљена растанцима у Другом светском рату и тешкоћама послератног периода. Поред тога, људи су били емоционално исцрпљени опасношћу од репресија и врло стидљиво су јавно изражавали своја осећања./Интимни тренуци на уласку у зграду, 1963.

Са друге стране не може се рећи да је „Отапање“ из корена променило представе совјетских грађана о заљубљености. И поред тога што грађани СССР-а у овом периоду почињу отвореније да испољавају и доживљавају своја осећања, они и даље високо цене чистоту односа и верност./Двоје на острву, 1965.

Еренбург је осетио дух читаве деценије совјетске историје. Земља заиста почиње да се „отапа“: у току су процеси либерализације, ослобађају се први политички затвореници, СССР се отвара према западном свету... Напоредо са „отапањем“ у политичком животу, „отапа“ се и све што је везано за лични живот./Он и Она, 1965.

Житеље СССР-а у то време је снажно привлачила поезија. Управо крајем „Отапања“ појављују се чувени песници 1960-их, међу којима су Јевгениј Јевтушенко, Андреј Вознесенски, Бела Ахмадулина и Роберт Рождественски. Они окупљају велике аудиторијуме, и наравно, у својим наступима читају стихове о заљубљености. У тим стиховима се на ту тему изражавају мисли којима је била заокупљена читава генерација, тј. генерација оних који су се заљубљивали и волели у време „Отапања“./На обалама Неве, Санкт Петербург, 1965. г.

„Немој нестати. Може се нестати у трену, / али како после тога да се сретнемо у столећима? / Да ли је могућ на свету твој двојник и мој двојник? / Могућ је само у нашој деци“ (Јевгениј Јевтушенко „Немој нестати“) /Плесно вече, 1965.

„Посетиће и вас љубав. / Али ако сте са висине / Навикли да збијате шалу са њом, / Онда значи да на земљи / Још нисте живели, / И мени вас је искрено жао“. (Роберт Рождественски „Посетиће и вас љубав“)/Удвоје, 1965.

„Пробудићеш ме у свитање, / боса ћеш ме испратити. / Никада ме нећеш заборавити. / Никада ме нећеш видети. / Заклонићу те од прехладе, / и помислићу: ’Боже свевишњи! / Никада те нећу заборавити. / Никада те нећу видети’“ (Андреј Вознесенски „Сага“)./Пољубац на киши, 1966.

„Или се сви пољубци пробудише, горећи на уснама. / Или машу дворишта рукавима кошуља које плачу / Убеђујући ме у белој ноћи, изазовно нагој, / да од љубави драге не одем за љубављу другом“ (Јевгениј Јевтушенко „Две љубави“)./Лењинградски проспект, 1962.