Руска бака спасава древне занате од заборава

„Pinterest је веома корисна ствар. Тамо налазим разне ствари. Такође волим ВКонтакте (руска друштвена мрежа, слична Фејсбуку): слушам музику, тражим рецепте, четујем. Имам своју групу која се зове ,Волим свој посао и претварам га у уметностʻ“, каже Клавдија.

Клавдија Сабљина је инжењер. Студије је завршила у Москви, а сада живи у граду Оренбургу удаљеном 1.460 км од престонице. Радила је као универзитетски професор, али се уморила од тог посла и пензионисала се.

„Када видим добре путеве, с поносом кажем да сам грађевински инжењер. Међутим, у Оренбургу избегавам да то говорим, пошто су овде путеви у веома лошем стању“.

Често шета до оближњег села Ростоши где се налази много породичних кућа. „Допада ми се оно што тамо видим, све је тако уредно: лепе куће, уређени дрвореди“.

Ова бака живи по својим правилима: не завиди другима, ради оно што воли и живи за данашњи дан.

„Изгубили смо своје корене. У једном тренутку са тежег пута пређемо на лакши, али ја никада нисам напустила тежи пут. Једнога дана све ће пропасти и шта онда? Наши преци су све осмислили, а ми смо то већ заборавили“.

Клавдија негује традиције предака: шије одећу у стилу оне из 15. века, везе, плете и тка. „Мислим да православна вера није за нас. Некада сам ишла у цркву и на поклоничка путовања, али данас не. Верујем у природу. Сваког јутра молим се богу Сварогу“.

Клавдија каже да се само она држи древних начина израде одеће и текстила. Не познаје никога у Оренбургу ко ради на исти начин.

„Наш град је као свет у малом. Подсећа на башту у коме свака леја представља другу народност. Овде имам пријатеље Белорусе. Прво сам сарађивала са Русима, али они само наручују, а не плаћају. А Белоруси ме веома воле и цене мој рад“.

„У животу се свашта дешава. Умро ми је супруг, касније и ћерка. Она је била веома талентована, али болесна. Дивно је сликала. Тешко је то. Али мора да се живи“. Клавдија верује у судбину и мисли да патња људе чини бољима.

Клавдија живи у двособном стану у предграђу Оренбурга. У средини дневне собе стоји велики дрвени разбој. „Овај разбој је стар више од 100 година. Данас су ти разбоји веома скупи, а ја сам овај купила за једну песму. То је судбина“.