Како је памук испровоцирао распад СССР-а

Памук у Совјетском Савезу је представљао стратешку сировину коришћену у производњи наоружања и такође материјал неопходан за прављење јефтине одеће за становништво.

По званичним подацима, почетком 80-их СССР је заузимао прво место у свету по производњи памука, који се у народу звао „бело злато“.

Памук се углавном узгајао у средњоазијским републикама: Узбекистану, Киргистану, Туркменистану, Таџикистану и Казахстану. Без обзира што су представљали део Совјетског Савеза, тамошњи начин живота био је значајно различит од осталих република.

Ако је у великим градовима постојао какав такав социјалистички правни поредак, међу сеоским становништвом су владали буквално феудални односи.

Тако је памук, потребан централним властима ван сваке реалне мере, постао проклетство за поједине регионе, поготово за Узбекистан.

Овај преамбициозни план је представљао буквално ропство за становништво Узбекистана. Готово сви до једнога су били принуђени да учествују у берби памука, чак и деца у школу нису ишла до Нове године док целокупан род „белог злата“ не буде убран. Није било дозвољено да пропадне ниједна стабљика.

Чак и са максималним напором целокупног људског ресурса ове републике произвести зацртане количине памука није било могуће.

Касније се развио гигантски систем корупције на свим нивоима. Рецимо, берачи су у џакове са памуком убацивали камење, док су у сабирне центре долазили потпуно празни вагони које би неко за мито евидентирао као пуне.

На овај начин у последњим годинама постојања Совјетског Савеза израстао је џиновски систем превара и махинација, повезан са производњом ове цењене сировине.

Ова шема се распала после смрти Брежњева 1983, када на власт на краће време долази Јуриј Андропов који је годинама сакупљао компромитујућа документа о властима Узбекистана.

Према легенди, он је 1983. позвао телефоном Шарафа Рашидова и питао га колико ће памука бити убрано без преваре. После тог разговора Рашидова је погодио срчани удар (званична верзија његове смрти), а постоје гласине и да је попио отров.

У Узбекистан је после тога упућена група експерата из Москве. Резултат њиховог рада је представљао озбиљне затворске казне за све који су били укључени у ланац превара и корупције, а најодговорније је чекала најстрожа казна.