Колико златних резерви има Русија?

Тема златних резерви у више наврата је покретана у медијима. Доналд Трамп је чак изнео идеју да се преконтролишу америчке златне резерве, како би се проверило да ли САД уопште још увек имају злато. Немачке златне резерве се чувају у САД, и та тема такође редовно брине немачку јавност, у којој је поново покренуто питање потребе да се златне резерве врате у земљу.

У том контексту многи се питају шта се дешава са златним резервама Русије и где се оне крију.

Злато за сваки случај

Русија посвећује огромну пажњу својим резервама злата. Она је на шестом месту по количини златних резерви. По подацима Централне банке, данас те резерве износе 1.614,27 тона злата, што је 15% више у поређењу са прошлогодишњим стањем. 

Централна банка Русије и даље је један од водећих купаца злата. У фебруару прошле године купила је преко 10 тона: „Када је цена ниска власти гомилају резерве злата. Кроз историју је настала традиција да се праве такве резерве јер је злато ликвидно, поуздано и уносно, али цене веома варирају“, каже економиста Антон Табах, професор Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије“.

Експерти позитивно оцењују тежњу Русије да увећа златне резерве у доба када је економска ситуација у свету нејасна. На пример, Константин Сахаровски, који је годинама био директор за иновације у великој руској јувелирској компанији „Адамас“, сматра да после Трампове победе злато још више добија на значају: „Увећање златних резерви је у садашњим економским и полтичким условима веома добра одлука“, сматра он.

Увећање златних резерви он доводи у везу и са политичким ризицима везаним за избор новог председника САД: „Трамп је, отворено говорећи, непредвидив. После свега овога лако може кренути нови талас санкција и замрзавање актива. Злато ће омогућити да се активе Русије сачувају. Наравно, постоје и проблеми везани за могући пад цене злата, али све се то може хеџирати“, каже он.

Златна тврђава у Улици Правде

Русија не користи услуге чувања свог злата у иностранству, како то раде друге земље. Све руско злато налази се у Русији. Она, додуше, нема сопствени Форт Нокс, тако да се око 67% резерви налази у трезорима Централне банке у Москви, а остало је у Санкт Петербургу и Јекатеринбургу. Злато се чува у полугама тешким од 100 грама до 14 килограма.

Подаци о местима где се чува злато нису доступни јавности, али увелико колају гласине да се једно од њих налази у Улици Правде у Москви. Улица је добила име по некадашњем главном совјетском дневном листу. У њој су још увек смештени многи руски медији.

Владимир Путин је 2011. године посетио трезор површине 17.000 квадратних метара. Он је тада био премијер и добро је проучио ситуацију у економији. Сматра се да је управо Путин био главни иницијатор увећања златних резерви. Поједини експерти кажу да Путин третира злато и девизне резерве као гаранцију руске финансијске независности.

Илустрација: AP

У Русији се увек скупљало злато

Историја чувања руских златних резерви потиче из доба руских царева који су се ослањали на злато у циљу јачања националне валуте. Највише златних резерви Русија је имала 1894. године, када су оне износиле 800 милиона царских рубаља.

Велика количина злата у руским резервама омогућила је министру финансија Сергеју Витеу, познатом економисти, да изврши монетарну реформу услед које је 1897. године уведен златни стандард.

Златне резерве Руске Империје до 1914. године су биле највеће у свету. Русија је имала 1.400 тона злата.

Разорни рат са Кајзеровом Немачком и револуција која је уследила одразили су се и на количину златних резерви. Већином су оне потрошене да би се добили кредити страних банака.

После бољшевичког преврата у октобру 1917. године један део царског злата је у Сибир однео адмирал Александар Колчак, који је командовао снагама „белог покрета“.

Нешто од тог злата је остало у Русији, тврдио је доктор историјских наука, професор Руског државног универзитета за друштвено-хуманистичке науке (РГГУ) Владлен Сироткин. Он је велики број радова посветио „Колчаковом злату“. Адмирал је добар део златних резерви послао у Јапан да би тим златом купио оружје. Тако је остао без злата, а оружје није добио. Према подацима руских научника, ради се о преко 60 тона злата. 

Иначе, и царска, а затим и совјетска Русија увек је своје злато чувала на својој територији. Поред тога, чувала је и злато других земаља, рецимо Румуније. За време Првог светског рата Румунска краљевина, савезница Царске Русије, донела је одлуку да своје злато пошаље у Русију плашећи се немачке окупације. Тада је у Русију послато 95 тона злата.

Совјетски Савез је обећао да ће то злато дати „народу Румуније“, али совјетски руководиоци нису журили да га врате јер им румунски лидер Николаје Чаушеску није уливао велико поверење, и био је у доста затегнутим односима са Москвом. Последња партија румунског злата враћена је Букурешту тек 2008. године.

Бољшевици су по доласку на власт 1917. године интензивно трошили златне резерве за куповину хране и неопходне опреме, тако да је 1928. године остало само 150 тона злата. Златне резерве су знатно увећане у Стаљиново доба, јер је он сматрао да је то неопходан услов брзе индустријализације економије.

После смрти Стаљин је оставио своме наследнику 2.500 тона државног злата. После Хрушчова је остало 1.600 тона, а после Брежњева 437 тона. Затим су Андропов и Черњенко мало увећали „наслеђе“. У њихово време резерве су достигле 719 тона. Последњи ударац „Стаљиновим резервама“ задао је Горбачов – у октобру 1991. године златне резерве су износиле само 290 тона.

Где се „испира“ злато?

Већина руских рудника злата налази се у Магадану на руском Далеком истоку. То је место познато по логорима у којима су хиљаде људи страдале у Стаљиново време. Са друге стране, Магадану је било суђено да одигра и позитивну улогу у развоју руске индустрије злата.

Наиме, у Магадану је 2005. године одржана седница владе посвећена злату којом је председавао председник Владимир Путин. Циљ тог сусрета је био да се реши критична ситуација са златним резервама. Тада је у трезорима било само 387 тона злата и стање у овом сектору је било катастрофално.

Од тада су предузете нове мере у правцу побољшања у овом сектору који се ослањао на застарела правила совјетске економије. Био је то револуционарни сусрет када је реч о експлоатацији злата, јер је донета одлука да се приватницима дозволи инвестирање у геолошка истраживања.

Међутим, најважнији резултат је био подизање нивоа транспарентности. Наиме, у совјетско време је експлоатација спадала у секторе у којима највише цвета корупција: „Председници картела и директори државних предузећа за експлоатацију злата који су се придржавали одређених принципа, обично нису остајали дуго на свом радном месту“, писао је познати совјетски геолог Александар Сурков у књизи „Тихи трудбеници и пирати Карипског мора“.

Данас, када пирати већ увелико припадају прошлости, „тихи трудбеници“ раде даноноћно и непрекидно увећавају резерве злата у земљи.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!