Руска пољопривреда у експанзији

РИА Новости
За протеклих 20 година велике промене су се одиграле у руском аграрном сектору. Раније је он спадао међу најдепресивније сфере економије, а сада је постао привредна грана која привлачи инвеститоре. Ситуација, међутим, није иста у свим сегментима пољопривреде. У некима су велики пољопривредни комбинати освојили руско тржиште и почели да извозе робу у иностранство, док у другима производња не само да није пратила потражњу, него је и опадала, уступајући своје тржишне позиције производима из увоза.

Од колхоза до пољопривредног комбината

Руска пољопривреда је дуго сматрана једном од најпроблематичнијих привредних грана, на коју нису обраћали пажњу ни инвеститори ни приватни предузетници, док је становништво одлазило из села, немајући могућност да ради и пристојно зарађује. Било је потребно две деценије да се ефикасност агроиндустрије подигне на ниво на коме руске компаније могу бити конкуренција увозницима.

Интересовање за земљу нагло је порасло у периоду примарне приватизације пољопривредних добара која су ранија припадала држави и такозваним „колективним домаћинствима”, тј. колхозима који су их експлоатисали. Многи су се надали да ће покренути неки посао на добијеним хектарима. Укупан удео државног сектора у коришћењу пољопривредних добара 1991. године је износио 56,0%, а 1997. само 13,4%. Међутим, већ од 1995. године број таквих домаћинстава почиње да опада, јер многи нису могли опстати на тржишту у условима економске нестабилности, високе инфлације, све већих трошкова и проблема везаних за пласман производа. На крају је већина газдинстава опустела, у великим предузећима је владала несташица радне снаге и инвестиција неопходних за обнављање застареле технике.

Када је пре десет година потражња на тржишту почела да се обнавља испоставило се да увозници немају конкуренцију унутар Русије, јер је у већини региона аграрни сектор био губиташки. Тако је увоз намирница и пољопривредних производа у Русији 2000-2013. отприлике шестоструко увећан – са некадашњих 7 милијарди долара попео се на 41 милијарду долара.

Међутим, истовремено су почели да се издвајају региони у којима су пољопривреда и производња хране постали уносан посао. То су пре свега југ Русије и Поволжје, а такође Московска и Лењинградска област. Управо на тим подручјима су почели да се формирају велики пољопривредни комбинати. Раст који је забележен у узгајању биљних култура одражавао се кроз приносе житарица, пшенице, јечма, кукуруза, шећерне репе, сунцокрета и кромпира. То је омогућило да се извоз пољопривредних производа 2014. године повећа на 18,9 милијарди долара, док је десет година раније износио око 3 милијарде долара.

У сточарству је у порасту производња свињетине и живинског меса. Томе су у великој мери допринела ограничења увоза меса. Најпознатија је била кампања против „Бушевих пилећих ногу”, тј. јефтиних батака и карабатака из САД који су се масовно продавали у Русији.

Међутим, поједини сегменти пољопривреде нису ни „приметили” повећану потражњу на тржишту. Производња млека и меса крупне рогате стоке 2014. године је била за 4,2%, односно за 5,5% мања него 2010. године. Површина обрађене земље у пољопривредним газдинствима и даље је мања него почетком деведесетих. Експерти, додуше, сматрају да тај показатељ није много меродаван, тј. да није толико важна површина, колико продуктивност. Наиме, за 20 година је продуктивност једног радника четвороструко увећана. Са друге стране, у истом периоду је од бављења пољопривредом одустало преко 7 милиона људи.

Слабија рубља – јача пољопривреда

Бизнисмен Вадим Мошкович, један од оснивача крупног руског пољопривредног комбината „Росагро”, планирао је почетком 2009. године да покрене велики грађевински пројекат под називом „Град у граду”, у оквиру кога је требало да за 25 година изгради у московском насељу 12 милиона квадратних метара стамбеног простора и 8 милиона квадратних метара пословног простора. Било је предвиђено да у новоградњи живи и ради преко 900.000 људи. Међутим, ситуација у грађевинском сектору прошле године је почела нагло да се погоршава, јер је криза изазвала смањену потражњу некретнина.

Мошкович је у јуну 2015. године продао своје активе и најавио да ће добијена средства (према проценама ради се о 1,5 до 2 милијарде долара) инвестирати у развој пољопривредног комбината (углавном везаног за производњу меса). И заиста, сада највећи раст бележе два повезана сектора – производња меса и месних прерађевина (5% на годишњем нивоу, углавном захваљујући производњи живинског и свињског меса) и производња сточне хране (8%).

И руске власти сада друкчије третирају пољопривреду. Крајем априла је Владимир Путин поставио Александра Ткачова за министра пољопривреде и формулисао његов задатак веома једноставно: „Треба својим сопственим производима, производима домаћих произвођача напунити сопствено тржиште. И то треба урадити брзо, тако да се смањи тензија и спусте цене на тржишту намирница”.

Александар Ткачов је пре новог постављења био губернатор Краснодарског краја, једног од главних пољопривредних региона Русије, а пре тога је руководио великим холдингом „Агрокомплекс”. Према Ткачовљевој оцени, веома је важно заменити увозну робу домаћом и обезбедити 90% домаћих производа, а то се може постићи брзо – за две или три године. Министарство пољопривреде сматра да највећи потенцијал има интензивирање повртларства, јер је у многим његовим сегметима увоз био већи од 50%, док су потребе руских потрошача у потпуности задовољавали само узгајивачи кромпира. До увођења ембарга годишње је у Русију увожено 200 хиљада тона краставаца (30% од укупне потрошње) и 800 хиљада тона парадајза (60% укупне потрошње), навео је министар.

Потражња постоји, недостају инвестиције

„С обзиром на повећање кредитних стопа и потешкоћа везаних за добијање кредита многе компаније су почеле да шире производњу ослањајући се на сопствена средства”, истиче Дарја Снитко из банке „Газпромбанк”. Један број бизнисмена је прехрамбену индустрију прихватио као заштиту у случају губитка новца у другим секторима, где је приход опао услед кризе. Међутим, за велике пројекте који се раде „од нуле” ипак недостају дугорочне инвестиције, јер су кредитни ресурси сувише скупи, а повећање марже (због раста цена пољопривредних производа) биће анулирано трошковима поскупљења увозне опреме, сматра експерт.

Павел Грудињин, шеф „Лењиновог совхоза” – једног од најпознатијих газдинстава, такође је уздржан у оцени планова Министарства пољопривреде везаних за замену увозних производа робом домаће производње. Он каже да за три године није могуће одгајити нови сточни фонд који је неопходан за увећање обима производње меса и млека, а исто то важи и за воћњаке. Пољопривредницима недостаје механизам компензације губитака у случају великог пада цена робе коју производе (таква пракса постоји у европским земљама).

С обзиром на ове факторе најпривлачнији сектор је управо повртларство, јер се у производњи поврћа уложене инвестиције враћају у најкраћем року, и за тај сектор је лакше обезбедити финансирање. Други привлачни сегменти су производња сира (уложени новац се враћа за три-четири године), семенарство (Русија још увек већином увози семена), узгој рибе (аквакултура) и њена прерада, сматра Дарја Снитко. Што се тиче млекарске индустрије, генерално гледано ситуација у њој је тежа, јер стварање базе потребне за производњу довољне количине сточне хране може потрајати и десетак година. Производња свињског меса је, опет, мало „прегрејана”, јер су инвестиције у овој сфери бележиле интензиван раст и пре увођења ембарга.

Са друге стране, експерти сматрају да се превише значаја даје могућем укидању ограничења увоза, и погрешно се сматра да је то један од највећих ризика због којих многе стране компаније страхују од ширења производње. Предност у односу на конкуренцију могу да изгубе можда само воћари, док у осталим сегментима руски пољопривредници могу успешно да се носе са конкуренцијом уколико им пође за руком да обнове капацитете и покрену технолошки процес.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“