Балканска географија „Турског тока“

Руска компанија „Стројтрансгас“ започела је изградњу гасовода Клечовце-Неготино у Македонији. Са пуштањем у погон овог гасовода Скопље ће добити дуго чекану основу за стварање сопственог савременог енергетског система. У овом тренутку, зависност македонске привреде од спољних енергетских извора оцењује се на 48%. Једино Хрватска у региону има виши проценат зависности – 52%.

Међутим, значај пројекта је знатно шири и може се посматрати као кључни елемент стварања општебалканског енергетског система повезаног са пројектом „Турски ток“, који су усагласили Русија и Турска. Према информацијама „Стројтрансгаса“, реализација овог пројекта биће настављена како би се обезбедио излазак гасовода до границе са Грчком, тј. повезивање са грчко-турским гасним чвориштем.

„Гаспром“ постигао договор о детаљима „Турског тока“
Нови гасовод из Русије у Турску биће спроведен углавном по маршрути „Јужног тока“. Пројекат ће бити реализован до 2020, када руски гасни гигант „Гаспром“ планира да прекине транзит гаса кроз Украјину. По мишљењу експерата, руска компанија је била принуђена да изађе у сусрет турским партнерима приликом избора маршруте и чак је спремна да понуди попуст на гас.

У овом тренутку на територији Македоније функционише један огранак гасовода, такозвана „Магистрала бр. 8“, која полази из Русије и наставља се преко Украјине, Румуније и Бугарске. Она је предвиђена за транспорт 800 милиона кубних метара гаса годишње, што је очигледно недовољно са тачке гледишта потпуног обезбеђивања Балкана гасом. Поред тога, украјински део ове магистрале може престати да функционише 2019, када Русија намерава да заустави транзит гаса у Европу преко те земље, а можда и раније, у случају даљег распада Украјине.

Није случајно да „Гаспром“ и његови турски партнери настоје да се у максимално кратком року спроведе пројекат „Турски ток“. Према речима председника управног одбора „Гаспрома“ Алексеја Милера, у овом тренутку су приоритетни „анализа опција маршруте на територији Турске, дефинисање тачке изласка из мора, место испоруке гаса потрошачима у Турској и тачка пресецања турско-грчке границе“.

И овде настаје занимљива геополитичка колизија која се директно тиче интереса Србије и других балканских држава. У случају реализације „Турског тока“ – а нема основа да се у њу сумња, без обзира на постојеће потпуно схватљиво размимоилажење између Москве и Анкаре по низу техничких питања (пре свега по питању цене гаса за турске потрошаче) – управо Македонија може постати кључнa балканскa транзитнa земљa због својих природно-географских карактеристика.

Истина, постоји и алтернативна варијанта – цеви по бугарско-српској маршрути. Међутим према расположивим информацијама можемо претпоставити да је поверење у Бугарску као поузданог партнера по енергетским питањима нарушено, и то на дужи период. Што се тиче Србије (која целокупан гас који јој је потребан увози, притом 95% из Русије), пред њом стоје озбиљни задаци не само на техничком, него на политичком плану. Београд треба да докаже способност преговарања како би постао поуздана карика нове конфигурације енергетских токова који се стварају на Балкану, као и да превазиђе јаз који сада постоји између расположења владајуће елите и интереса становништва.

Треба нагласити да нема проблема по питању ресурсне базе. Планирани гасовод „Турски ток“ по својим пропусним капацитетима сличан је „Јужном току“. Он предвиђа транспорт тих истих 63 милијарде кубних метара гаса годишње. Од тога 16 милијарди остаје Турској, а 47 милијарди кубних метара ће кренути даље на Балкан.

У вези са тим треба приметити да без обзира на покренуту антируску кампању, покренуту од стране западних и, нажалост, многих српских медија, у самом српском друштву постоји потпуно правилно разумевање разлога из којих није реализован пројекат „Јужни ток“. Речи премијера Србије Александра Вучића да Србија као „мала земља“ једноставно не може реализовати тако крупне пројекте „без одобрења Европске комисије“ за мало кога су уверљиве.

Истраживање јавног мњења спроведено крајем 2014. и почетком 2015. дало је следеће резултате: 39,8% становника Србије оптужује САД за неуспех пројекта „Јужни ток“, а 20,2% оптужује за то ЕУ. Само 6,5% испитаника кривицу сваљује на Русију. Одговорност на Бугарску свалило је 2,4% испитаника. То је разумљиво имајући у виду несамосталну политику Софије у енергетским (и не само енергетским) питањима.

Више о „Јужном току“

Примери Србије и Бугарске не би требало да буду узор. Приступ турске владајуће елите проблематици сарадње са Русијом у енергетској области много је уравнотеженији. У овом тренутку Турска увози око 70% потребних енергената, а до 2020. потражња за енергентима у земљи порашће за 40%. У насталој ситуацији власти у Анкари покушавају да претворе земљу у кључно чвориште енергетских токова који иду ка Европи, како би Турска постала главни играч у плановима свих будућих пројеката транспорта гаса у Европу – укључујући и оне који су међусобно конкуретни.

Наравно, идеја „македонског гасног чвора“ носи извесне ризике, пре свега због унутарполитичке нестабилности у земљи и активности „албанског фактора“. Жеља Запада да сруши и овај нови руски пројекат јасно је видљива у последњем замајцу политичког супротстављања у Скопљу, који има одређене карактеристике „обојене револуције“ инспирисане из иностранства. Било како било, Србија, Бугарска и Македонија биће кад-тад принуђене да се оријентишу према интересима сопствене енергетске безбедности. А они диктирају неопходност јаче сарадње са Русијом. Танкери са америчким течним гасом из Катара или Алжира не могу доћи у Београд, Софију и Скопље. А све постојеће и планиране маршруте гасовода стижу у регион са истока, а не са запада.

Петар Ахмедович Искендеров је кандидат историјских наука и старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Овај текст је адаптирана верзија материјала са сајта fsksrb.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.