Хоће ли се Србија одржати на више столица?

За ЕУ је кључно да земље кандидати не уведу државне супсидије којима би стимулисале извоз у Русију. Извор: Reuters.

За ЕУ је кључно да земље кандидати не уведу државне супсидије којима би стимулисале извоз у Русију. Извор: Reuters.

Израз „седети на више столица“ у последње време се пречесто користи. Међутим, садашња ситуација са Србијом и ембаргом који је Русија увела на европске прехрамбене производе представља онај случај када је овај израз сасвим на месту. Да ли ће Србија успети да се успешно извуче из ситуације у којој не жели да се одрекне ни „европског пута“ ни примамљиве могућности да увећа свој извоз у Русију - упркос опомени коју је добила из Брисела?

Писмо које је премијеру Србије Александру Вучићу у име Европске уније уручио заменик шефа Делегације Европске уније у Србији Оскар Бенедикт довело је Београд у тешку ситуацију. И овог пута, као и у случају преговора са Приштином, власти земље морају да балансирају на оштрици ножа како би сачувале образ и сопствену политичку позицију у земљи и иностранству и како не би пропустиле повољне прилике у трговинско-економској сфери. Израз „седети на више столица“ у последње време се пречесто користи. Међутим, садашња ситуација са Србијом представља онај случај када је овај израз сасвим на месту.

Многи српски медији су пожурили да поруку из ЕУ опишу као „демарш“. Међутим, ова оцена није сасвим прикладна. Много је тачнија оцена премијера Вучића, који је изјавио: „Упозорење које смо добили из ЕУ схватамо на озбиљан начин“.

Шта хоће ЕУ?

Ради се о покушају руководства Европске уније да води сопствену „двоструку“ и чак „троструку“ игру. Њен циљ није толико да „казни“ Русију, тим мање Србију, колико да сачува непромењене позиције на руском тржишту након што се актуелни рат санкцијама оконча. Комисија, коју је Европска унија формирала са посебним задатком да изврши процену утицаја руске забране увоза пољопривредних производа из земаља ЕУ, сматра да би укупни губици ЕУ могли да износе 12 милијарди евра годишње. Притом је у европском буџету за компензацију ове штете издвојено само 400 милиона евра. Истовремено, стручњаци Организације за храну и пољопривреду УН (FAO) истичу ургентну потребу да се ЕУ, када се ради о извозу производа обухваћених санкцијама Русије, преоријентише на тржишта Азије, Латинске Америке и карипског региона, што није нимало једноставно учинити.

Шта, дакле, конкретно Брисел тражи од Београда и како изгледа могућа стратегија Србије? Европска унија покушава да најближе трговинско-економске партнере Русије из региона југоисточне Европе и Заједнице независних држава (ЗНД) убеди да не повећавају извоз прехрамбених производа, који би требало да замене артикле на које се односи трговински ембарго. Сличне захтеве ЕУ је упутила и другим земљама које су заинтересоване за чланство.

За ЕУ је кључно да ове земље не уведу државне супсидије којима би стимулисале извоз у Русију. Управо је неувођење супсидија портпарол Европске комисије Петер Стано назвао „конструктивним ставом“ према овом питању. Другим речима, Европска унија у овом конкретном случају не тражи од Србије, Молдавије или Босне и Херцеговине да уведу санкције против Русије, него да не дозволе пораст извоза како не би пореметиле постојећу структуру робне размене између ЕУ и Русије из последњих година.

Циљ ЕУ није толико да „казни“ Русију, тим мање Србију, колико да сачува непромењене позиције на руском тржишту након што се актуелни рат санкцијама оконча.

Првобитна реакција већине земаља које су део „европских интеграционих процеса“ била је суздржано негативна. Међутим, очигледно је да им је тешко да се супротставе Бриселу, посебно ако се узме у обзир да је захтев Европске уније увијен у обланду фамозне „меке силе“.

Одговор Србије је формулисан у веома опрезном тону. У њему се сасвим исправно издваја управо проблем државног супсидирања извозних испорука. Премијер Вучић истиче да „држава нема потребе да даје подстицаје извозу у Русију“. Према његовим речима, улазак у Европску унију остаје „стратешки циљ“ земље, али Србија притом „неће уводити санкције Русији“. Осим тога, треба истаћи да је противтежу генерално „пробриселски“ обојеним изјавама Александра Вучића у знатној мери поставио министар спољних послова Ивица Дачић, који је српској јавности и Москви послао јасан сигнал позивајући да се „укину антируске санкције“.

Може ли игра Београда да успе?

Оваква игра Београда могла би да успе, али само у случају да се задовоље неки услови. Први услов је ипак тај да Москва и Брисел у догледној будућности укину узајамне санкције. У супротном ће притисак на Београд од стране Брисела и његовог савезника Вашингтона само наставити да расте. Група данских економиста је већ израчунала да је „ескалација трговинског рата неиздржива“ за Европску унију, и зато ће ЕУ, по њиховом мишљењу, одустати од антируских санкција „у року од 1-3 месеца, а Русија ће затим укинути своје санкције“.

Додатни подстицај развоју догађаја који одговара Србији могли би бити све већи финансијски проблеми у самој Европској унији. Нови шеф Европске комисије Жан Клод Јункер је за време своје недавне посете Грчкој већ признао да Европа још није изашла из кризе презадужености. „Иако смо прешли дуг пут“ у борби против кризе, „још увек нисмо стигли до ћошка“ – тако је он сликовито описао тренутно стање у Европској унији. По Јункеровом мишљењу, као и некада, главну претњу представљају нерешени проблеми с дуговима земаља чланица ЕУ. Међутим, фактор који изазива највише забринутости у Европској унији је смањење пословне активности – изазвано, између осталог, прекидом сарадње између Европске уније и Русије који је иницирао Запад. У Немачкој, „локомотиви“ европске економије, индустријска предузећа су у јуну 2014. у односу на претходни месец забележила смањење од 3,2% у количини наруџбина. Према саопштењу немачког Министарства економије, то је највећи пад од септембра 2011. Док су стручњаци агенције за пословне и финансијске информације „Блумберг“, напротив, прогнозирали да ће се наруџбине у индустрији повећати за 0,9%. „На смањење наруџбина су највише утицали геополитички фактори и ризици“, наводи се у саопштењу Министарства економије Немачке.

Други фактор који може ићи на руку Србији је предстојеће председавање ОЕБС-ом у 2015. Генерални секретар ОЕБС-а Ламберто Занијер је већ изјавио да ће Београд бити у стању да настави залагања Швајцарске у правцу решавања украјинског конфликта, јер има историјске везе са источноевропским земљама и развија односе са Европском унијом. „Србија се налази у одговарајућем положају како би одиграла улогу непристрасног посредника у овим сложеним околностима размимоилажења између Истока и Запада. То је оно што је ОЕБС-у потребно – неутрално вођство, које негује отворене контакте у свим правцима. Швајцарска је то радила одлично и Србија би могла успешно да настави овај посао. Она има добре односе са Москвом и развија односе са Бриселом, а поседује и историју активног учешћа у ОЕБС-у“, веома тачно је приметио Занијер. Међутим, јасно је да, како би ова посредничка мисија успела, сам Запад треба да престане да врши притисак на Србију и да је приморава да начини избор између ЕУ и Русије.

Трећи фактор који је потребан је да Београд почне активније да користи постојеће канале за развој економске сарадње са Русијом. Чак и ако се сложимо са бившим председником Народне скупштине Србије, чланом Демократске странке Србије Драганом Маршићанином, да је Србија принуђена да на овај или онај начин против Русије уведе „меке трговинске санкције“ – њихов негативан утицај може бити компензован продубљивањем сарадње са Москвом у оквиру постојећих пакета међувладиних споразума о енергетици, саобраћају, инфраструктури, у сфери ванредних ситуација, као и унутар војнотехничке сарадње. То би омогућило српским властима да, формално поштујући ставове наведене у документу који су добиле од Оскара Бенедикта, ојачају позиције Србије у структури спољнополитичких и спољноекономских приоритета Русије. То би, опет, Вучићевом кабинету дало могућност да ефикасно решава проблеме настале на билатералној основи у српско-руским трговинско-економским односима у сфери пласмана пољопривредних производа.

Међутим, како би се максимално искористили сви спољнополитички фактори и како би се „надиграла“ Европска унија у сфери пласмана прехрамбених производа, власти Србије траба јасно да схвате мултивекторски карактер сопствених национално-државних приоритета и да буду свесне да је за Београд „руски“ вектор ништа мање значајан од „европског“.

Петар Ахмедович Искендеров je кандидат историјских наука, старији научни сарадник Института за славистику РАН.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“