Русија и Кина против „азијског НАТО-а“

Преговори о извозу руског гаса у Кину почели су још 2004. Пре извесног времена постигнут је начелни договор, али је цена остала камен спотицања. Председик Путин, који је присуствовао историјском потписивању у Шангају прошле среде, изјавио је су се Кинези показали као тврди преговарачи. Константин Симонов, директор Фонда за националну енергетску безбедност (ФНЕБ), рекао је да Кина схвата политички значај потписивања уговора о испоруци гаса са Русијом и да је питање цене поставила у први план. Русија је желела да својим западним партнерима покаже да има и алтернативна тржишта за извоз гаса, али је и Кина била једнако заинтересована за уговор. Наиме, гас јој је неопходан за индустријске области на истоку земље, чије потребе не задовољава увоз овог енергента из Централне Азије. Будући да је свесна да би трошкови очувања животне средине и здравља људи били велики у случају коришћења јефтиног домаћег угља, Кина се определила да своја индустријска постројења снабдева чистијим горивом и тако постала највећи потрошач гаса на свету.

Прекретница за гасну индустрију

„Интереси обеју земаља постали су компатибилни током протеклих неколико година“, наводи америчка агенција „Стратфор“. „За Кину су трошкови увоза течног гаса врло високи, а њене енергетске потребе непрекидно расту. За Русију стабилност тражње европских земаља – у које Русија испоручује више од 80% укупно извезеног гаса – постаје разлог за бригу, посебно због несугласица Русије и Запада по питању Украјине.“

Шта су се договориле Русија и Кина?
У току посете руске делегације Кини потписано је неколико десетина важних споразума. Међу њима су и споразуми о оснивању компаније која ће бити конкуренција „Боингу“ и „Ербасу“, о изградњи првог моста који спада Русију и Кину, као и рекордна испорука енергената. Такође, Кина ће помоћи Русији и у погледу смањења њене зависности од долара у трансакцијама.

Кинеска национална енергетска компанија CNPC  одбацила је тврдње да је користила проблеме које Русија има са ЕУ како би снизила цену руског гаса. Она је своје захтеве у погледу цене истакла много пре него што су се појавиле приче о санкцијама Запада према Русији. Али, околности у којима су се одвијали преговори свакако су утицале на њихов ток. Постигнути споразум може драстично да измени историју руске и совјетске индустрије гаса, традиционално усмерене ка Европи. Више од једног билиона кубних метара руског гаса у вредности 400 милијарди долара током наредних 30 година кренуће у супротном смеру. Када је ова вест објављена, вредност акција „Гаспрома“ порасла је за готово 2%.

Због недовољно развијене цевоводне инфраструктуре у Сибиру мора се рачунати на трошкове изградње линија за снабдевање. Две државе требало би да уложе око 75 милијарди долара у изградњу ове инфраструктуре. Према неким коментарима, то је сувише висока цена за диверзификацију извозних тржишта за руски гас. Постоје и супротна мишљења, односно да је ово одлична прилика за економски напредак слабије развијених крајева Русије.

Русија је Кини понудила и друге пројекте: удео у „Гаспромовом“ терминалима за природни течни гас (LNG) у Владивостоку и већи број деоница за CNPC у нафтном гиганту „Росњефт“. О овим понудама још ће се водити преговори, а успешна реализација наведених пројеката учиниће да Кина постане много више од тржишта за робу из Русије, верују аналитичари „Стратфора“.

Договорени су и други послови који нису у вези са гасом. Током посете руског председника Кини две државе потписале су „фантастичан пакет“ уговора, изјавио је Путинов помоћник Јуриј Ушаков. Многи од њих тичу се заједничке производње високофиналних производа, по први пут у кинеско-руским партнерским односима. Они укључују:

- пројекат развојa авиона за дуге линије који ће бити конкурентан „Боинговим“ и „Ербасовим“ летелицама, вредан 10 милијарди долара;

- изградњу фабрике компаније Great Wall Motors у централној Русији која ће производити 150.000 возила годишње;

- заједнички подухват једне руске и једне кинеске компаније у изградњи петрохемијског постројења на бази руске технологије у Шангају;

- изградњу мостова и саобраћајница преко руско-кинеске границе чиме ће се за више стотина километара скратити руте за транспорт робе и људи.

Русија и Кина потписале гасни споразум века
Десетогодишњи преговори о испорукама гаса Кини завршени су потписивањем дуго очекиваног 30-годишњег споразума између „Гаспрома“ и кинеске националне енергетске компаније CNPC . Укупна вредност уговора је 400 милијарди долара, а просечна урачуната цена гаса износи 350 долара за хиљаду кубних метара. Међутим, овај споразум представља много више од обичне трговине и имаће крупне геополитичке последице.

За финансирање ових пројеката две државе су се договориле да користе сопствене валуте уместо долара. Кина већ даје позајмице „Росњефту“ у рубљaма. Према речима председника Путина, укупан обим кинеско-руских послова које треба финансирати до 2020. износи више од 200 милијарди долара. Из тога се можда може закључити да је забринутост Запада због зближавања Русије и Кине била оправдана.

Сергеј Лузјањин са Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО) верује да се овим споразумима мења однос снага у свету. Према његовим речима, тиме што је Кина заузела неутралан став према Украјини, она заправо подржава Москву. Професор Лузјањин ово назива „пријатељска неутралност“, која умањује ефекат санкција Запада. „Али, то не важи и за Западну Европу“, тврди Александар Новак, министар енергетике Руске Федерације. „Без руског гаса, Европа не би била у стању да задовољи своје енергетске потребе,“ каже он. Министар Новак предвиђа да ће до 2020. производња европског гаса опасти за 20%. А ово, уз смањење снабдевања гасом из Русије, може да доведе до повећања цене гаса за европске потрошаче. Катар већ преусмерава свој извоз од Европе ка Азији, где су цене далеко више. А када произвођачи из САД почну да извозе гас, такође ће тежити да га продају на азијском тржишту. Нико није вољан да супсидира Европу у погледу цене гаса.

Овај енергетски споразум не значи да су Пекинг и Москва политички истомишљеници, кажу аналитичари „Стратфора“. Али свака од земаља има користи од оне друге и њихово партнерство могло би да допринесе јачању унутрашње стабилности и учврсти њихове позиције у свету.

Претња „азијског НАТО-а“

Професор Лузјањин сматра да ће временом Кина, која се данас поставља као „пријатељски неутрална“ земља, можда отовреније стати на страну Русије, али само уколико председник Обама настави са политиком „обуздавања“ Кине у њеним територијалним споровима са Јапаном и другим суседима. Ако америчка политика крене у правцу формирања неке врсте „азијског НАТО-а“, Кина ће вероватно да учврсти своје стратешко партнерство са Русијом, каже професор Лузјањин. Он је мишљења да неће доћи до формирања војног савеза, али верује да би се новонастале околности могле одразити на садржај Руско-кинеског споразума о добросуседским односима, пријатељству и сарадњи из 2001. Амбиције Кине сежу даље од тога да успостави односе статешког партнерства само са једном земљом. Њен грандиозни пројекат „новог Пута свиле“ укључује више земаља на простору од Европе до Кине. Ако дође до повлачења западних снага из Авганистана, ова земља би постала најслабија карика у овом подухвату, изјављује професор Лузјањин, па би у том случају Кини могла бити потребна помоћ Русије.

Дипломатски потез председника Никсона приликом историјске посете Кини 1972. драстично је променио односе на међународној политичкој сцени. Барак Обама је својом иницијативом усмереном ка развоју односа са азијским државама желео да понови постигнуће свог претходника. Објашњавајући Обамин потез, амерички стручњаци за ову област Курт Кемпбел и Брајан Ендрјуз наводе низ држава од којих су неке већ афирмисане као регионалне силе, а неке су на путу да то постану. Њих Вашингтон намерава да укључи у „изградњу дипломатских, економских, персоналних и безбедносних веза“ у азијско-тихоокеанском региону. Оно што одмах привлачи пажњу је изостављање Русије са ове листе, водеће азијско-тихоокеанске силе која добија све већи значај у овом делу света. Остаје питање: да ли ће америчко-азијска осовина моћи успешно да функционише ако игнорише такву силу?

Росијскаја газета. Сва права задржана.