Евроазијска економска унија: повратак империје или питање одговорности?

Распад СССР-а довео је до расипања јединственог политичког и социјално-економског система и појаве 15 нових независних држава. Све нове државе су после стицања независности запале у озбиљну социјално-економску кризу.

Уместо Царинске уније – Евроазијска економска унија
Русија, Белорусија и Казахстан на самиту у Минску потврдили су намеру да 2015. на основу Царинске уније формирају Евроазијску економску унију (ЕЕУ). Лидери сматрају да би се новој алијанси касније могле придружити Турска, Индија, па чак и Сирија.

Један од разлога рецесије био је и распад јединственог производног система изграђеног у совјетском периоду. Свака совјетска република тада је имала своје место у економском систему и многобројне производне везе са суседима, које су углавном биле прекинуте после добијања независности. Управо због тога је почетком 1990-их свесрдно подржана идеја о формирању Заједнице независних држава као организације која ће ублажити негативне последице распада СССР-а. Међутим, егоизам политичких елита нових земаља и многи унутрашњи проблеми онемогућили су реализацију потенцијала Заједнице независних држава и дали мноштво повода за њену критику.

Идеја о економској интеграцији на постсовјетском простору поново се појавила на прелому два века, што је у великој мери везано за долазак Владимира Путина на власт.

У првој фази је учињен покушај да се активира рад Евроазијске економске заједнице (ЕврАзЭС), али озбиљнији резултати су изостали услед сложене структуре заједнице и замршеног система доношења одлука, тако да су 2007. председници економски најуспешнијих земаља, Русије, Белорусије и Казахстана, донели одлуку о формирању Царинске уније. То је била нова фаза интеграције, која претпоставља стварање јединственог простора за слободно кретање робе, људи, услуга и новца. Напредак у том правцу омогућио је чланицама Царинске уније да разматрају и амбициозније циљеве.

Тако се појавила идеја о формирању Евроазијске економске уније (ЕЕУ), која поред јединственог царинског простора претпоставља и заједничко регулисање макроекономије, конкуренције, енергетике и саобраћаја. Будући да је Русија већ чланица Светске трговинске организације (СТО), а Казахстан у најскорије време треба да постане њен пуноправни члан, Царинска унија је максимално приближила стандарде царинске регулативе нормама СТО. Доношење одлука унутар Царинске уније и будуће Евроазијске економске уније гради се на принципима равноправности и поштовања интереса и позиција свих чланова. Главни извршни орган је Евроазијска економска комисија коју чини 9 министара, по три министра из сваке земље.

Статистика сведочи у корист економске интеграције бивших република СССР-а. Трговина у оквиру Царинске уније 2012. се повећала за 8,7% у односу на 2011. и износила је 67,8 милијарди долара. У истом периоду је укупан раст спољне трговине чланица Царинске уније износио свега 3,2%. Према подацима које је изнео Сергеј Глазјев, саветник председника РФ за питања регионалне економске интеграције, после оснивања Царинске уније нарочити пораст трговине забележен је у пограничним зонама између њених чланица.

Ефекат покренутог интеграционог процеса највише се примећује на руско-казахстанској граници, с обзиром да је то једна од најдужих граница на свету. Експерти такође бележе пораст броја заједничких руско-казахстанских предузећа која се региструју на територији Казахстана. Ова република привлачи руске предузимаче захваљујући повољном административном и пореском режиму. После оснивања Царинске уније нагло је активирана сарадња Русије и Казахстана у машиноградњи захваљујући отварању заједничких пројеката и размештању производних капацитета на казахстанској територији.

Што се тиче Киргизије, она значајан део спољне трговине остварује са Русијом и Казахстаном, и експерти сматрају да ће њено ступање у Царинску унију дати озбиљан импулс развоју лаке индустрије и пољопривреде.

Међутим, у последње време су око питања интеграције на постсовјетском простору почели да се испредају многе интерпретације. Једна од најпопуларнијих је да Русија путем економске интеграције покушава да обнови СССР. На пример, државна секретарка САД Хилари Клинтон изјавила је пред одлазак са функције да САД доживљавају интеграцију на постсовјетском простору као покушај „ресовјетизације“.

Клинтонова хоће да уништи СССР
Одлазећа државна секретарка САД одлучила је да залупи врата за собом: у последње време говори све што мисли. Ипак, њена најновија изјава да САД морају да „пронађу ефикасан начин да успоре или спрече“ интеграционе процесе као што су Евроазијска и Царинска унија и даље се рачуна као званична политика Вашингтона.

Чини се да иза таквих тврдњи стоји геополитичко ривалство. Русија има конкуренцију која тежи да оствари своје интересе у региону, и та конкуренција је незадовољна појачаном активношћу Москве на постсовјетском простору.

Европска унија, на пример, доживљава бивше постсовјетске републике, посебно оне из западног дела бишвег СССР-а, као простор за сопствену експанзију. Управо због тога се толико прашине крајем новембра подигло око догађаја везаних за самит „Источног партнерства“ у Вилњусу.

Конкуренција постоји и на истоку. Републике Централне Азије су за Кину стратешки важни достављачи енергената и тржиште за пласман кинеских производа. Због тога сви покушаји стварања наднационалних заједница које регулишу економску сферу у најмању руку изазивају забринутост Пекинга.

Свим бившим републикама СССР-а Русија предлаже да уз помоћ интеграције спроведу модернизацију својих економија, да повећају конкурентност и заједничким снагама заузму своје место у светској економији. На републикама је да прихвате или одбију предлог.

Росијскаја газета. Сва права задржана.