Зар Русија (ни)је помогла Србији кроз историју? (3. део)

Леонид Брежњев и Јосип Броз Тито у Залесју, Украјинска ССР, 1973. /

Леонид Брежњев и Јосип Броз Тито у Залесју, Украјинска ССР, 1973. /

TACC
У трећем и завршном делу чланка др Никита Бондарев пише о томе зашто Русија није помогла Југославији 90-их година, о југословенском моделу социјализма и његовом утицају на свест совјетских грађана, скреће пажњу на поуку коју би у Србији могли да извуку из целе ситуације око Крима, ДНР и ЛНР и узајамном (не)разумевању Срба и Руса. Чланак је објављен 23. фебруара у нашем штампаном издању „Р Магазин“ који излази као додатак „Недељника“.

По мом мишљењу, Србима одговара констатација необориве чињенице да је Русија и сама током целе те деценије била у крајње јадном стању. Неки од њих су били овде и видели су у којој мери је код нас све било рђаво. Они прихватају то извињење, али очекују неко веће покајање са наше стране, очекују да се више посипамо пепелом. А ми нисмо баш много склони томе, а и немамо за шта у овом случају да се извињавамо.

Да ли је Југославија „помогла“ рушењу СССР-а?

Рећи ћу једну занимљиву ствар: перестројка и растурање СССР-а почели су између осталог и због утицаја југословенског модела самоуправног социјализма на свест совјетских грађана. Они су путовали у Југославију, видели су како се тамо добро и лепо живи, свима се то допадало и сви су прижељкивали нешто слично. Сви су хтели југословенске гарнитуре намештаја, југословенску обућу и југословенске кравате, то је био знак квалитета. И то стремљење ка југословенском моделу социјализма и његовим артефактима на неки начин је „подривало“ свест грађана СССР. „Одређени допринос“ томе давало је и понашање Југословена који су у СССР током 1970-их и 1980-их долазили као краљеви и разбацивали се новцем. Руси су то гледали и облизивали се.

Штавише, ја добро памтим да се та инерција у знатној мери задржала чак и током 1990-их. И тада су Југословени долазили из своје земље, захваћене ратом, гледали на све стране и говорили: „Не, све је овде код вас прилично јадно. Ви живите горе од нас.“ На пример, дође некаква делегација југословенских писаца и политичара у наше Удружење писаца. И како се понашају? Дошли су ваљда да моле за помоћ, и гаје симпатије према Русима, али помало са висине, онако покровитељски.

Тај покровитељски однос Срба према Русима као, рецимо, према старијем и јачем, али сиромашнијем брату коме у животу не иде све од руке, задржало се негде до средине 2000-их. И тек када је код нас наступио путински нафтни „просперити“, ми смо сами почели да се разбацујемо новцем. А код Срба је баш у то време почело доба рецесије, веома тешко и сложено. Тек тада је однос Срба и Руса попримио свој данашњи изглед, када се у делу српског друштва прилично императивно очекивало да Руси буду већи Срби од самих Срба, и то у читавој балканској и светској политици, а некакав несклад у том смислу изазива с времена на време доста агресивне фрустрације упућене Русији, као оне са којима се 1807. године у Београду суочио руски посланик Родофиникин.

Зашто ЛДНР није Српска Крајина нити северно Косово

При томе се сви потези Русије, усмерени на залагање за Републику Српску или српски суверенитет над Косовом, доживљавају у истом делу српског друштва као нешто што тако и треба да буде, али исти људи често окривљују Русију да недовољно ефикасно делује у Донбасу или у Сирији, да је „издала“ снаге које су јој поверовале у духу фразе једног посетиоца портала „Руска реч“: „Ми желимо да нам ви вратите Косово, а ви чак ни својим Русима у Донбасу не можете никако да помогнете“. При томе, и поред доступних извора информација на српском језику, многи не схватају шта се заправо дешава у Донбасу, какве силе су увучене у конфликт и шта треба да чини Русија како би издејствовала мир у Донбасу и сачувала права оних житеља Донбаса и целе Украјине којима је матерњи језик руски.

Није решење побити све душмане и бацити на Кијев атомску бомбу. То неће поправити ситуацију. Између осталог, то неће поправити ни стање Срба и неће помоћи Србима да сачувају Косово у саставу Србије. Ови људи, чини се, не доживљавају ДНР и ЛНР чак ни као Српску Крајину, него као некакву Косовску Митровицу. У суштини, да би се заштитили интереси Срба на Северном Косову, а можда чак и да би се издејствовало одвајање северног Косова од „Републике Косова“, уопште није потребна војна сила, него само политичка воља. Ситуација у ДНР и ЛНР је сасвим другачија.

Срби би, по мом мишљењу, из целе ситуације око Крима, ДНР и ЛНР могли да извуку следећу поуку у вези са Косовом. Ибарски Колашин је придружен Косову током 1950-их без логичног разлога, без референдума локалног становништва, тј. грубо говорећи по истом механизму по коме је Крим предат Украјини. Ако Русија сада улаже жалбу на правну процедуру по којој је Крим дат Украјини, онда по истој логици Срби северног Косова могу да уложе жалбу на процедуру по којој је Ибарски Колашин придружен Аутономној Покрајини Косово. То је оно о чему ја говорим у свим интервјуима. Уместо да искористе преседан који за њих заиста може бити користан, многи се у Србији каче за некакве ствари које за њих апсолутно нису релевантне, него су више симболичне, упечатљиве и веома заступљене у медијском простору.

„Скандинавци“ и „Кавкажани“ уместо узајамног разумевања

Одакле потиче то стално међусобно неразумевање? Потиче, наравно, од недостатка информација једних о другима, од обостраних стереотипа. Шта просечан Србин мисли о Русији, о Русима? Она је иста као и Србија, само је већа. А затим тај Србин дође и види наша равна бескрајна пространства, суочи се са нашом хладном климом и специфичним манирима нашег народа, који уопште нису балкански, него су знатно уздржанији и суровији. Често прва србинова посета Русији, нарочито ако га у њој не чекају неки његови стари пријатељи, него долази овамо где не познаје никога, неизбежно изазива разочарање. „Ух, па ви уопште нисте онакви како сам вас замишљао. Ви више личите на Скандинавце него на Словене.“

Исто тако многи Руси, који генерално немају појма о реалној Србији, у својој машти створе неку представу и дођу на Балкан, доживе разочарање: „Ма какви сте ви Словени? Ви и не личите на Словене, више личите на некакве Кавкажане.“ Све у свему, Руси и Срби очигледно треба и даље да се боље упознају, и то ће очигледно побољшати наше односе. А Недељник, прилог Р Магазин и сајт „Руска реч“ очигледно доприносе том процесу зближавања Русије и Србије.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“