У Русији је данас модерно бити патриота

Имам неке пријатеље, врло фин брачни пар, људи пуни ироније... Имају двоје деце. Недавно су се преселили из Москве у Беч. Тачније, глава породице и даље ради у Москви, али викендом одлази у аустријску престоницу да проведе време са породицом. Како сами кажу, побегли су од саобраћајне гужве и напетости 15-милионског мегаполиса у бечку „френдли” атмосферу, где као да је сваки дан празник.
Immortal Regiment
Илустрација: AP

Као што је ред, јелте, ови просвећени Московљани из угледних породица су либерали. Другим речима, биографија им није „упрљана” претераним патриотизмом. Елем, десило се да смо се видели уочи најважнијег руског празника – Дана Победе 9. маја. Уобичајено иронично расположење мојих пријатеља приметно је било допуњено приземним интересовањима и усредсређеношћу на питања свакодневнице, као што приличи Европљанима. Још се, додуше, примећују трагови некадашњих обичаја из Москве, где се живело „широко”, али Европа већ увелико долази до изражаја. Гледам, млађој ћерки су у кике уплетене две траке. Једна је наранџасто-црна, георгијевска, а друга је руска тробојка. Детету се допадају. Чак и када јој мама увече предлаже да их расплете, девојчица то одбија. Њој се свиђа да се са другом децом у Бечу игра носећи симболе руске Победе у коси.

Очигледан пример оживљавања практично заборављеног руског симбола. За непуних 10 година комбинација боја георгијевске траке постала је озбиљна конкуренција бојама руске заставе. Уосталом, симбол није уско руски, с обзиром да георгијевска трака симболизује и „руско пролеће” у Новорусији. Због ње су људе спаљивали у одеском Дому синдиката и убијали у доњецком Славјанску. Она је стварала највећу главобољу мрзитељима свега што је руско, и то у толикој мери да су морали специјално смишљати неку негативну асоцијацију („badname”), па су је тако назвали „колорадска боја”, по кромпировој златици, која се на руском зове „колорадский жук”. Тако је и људима који носе ову траку наденуто име „колоради”. Шире гледано, од догађаја државног преврата, извршеног у фебруару 2014. године у Кијеву, који је по иронији историје назван „Евромајдан”, у активном политичком лексикону Украјинаца остаће само изрази „колорад” и „небеска стотина (чета)” – назив за стотинак људи које су побили тајанствени снајперисти на Мајдану 18. фебруара 2014. године.

Нова буктиња „георгијевске траке” гореће бар 25-30 година, што је читаво једно поколење. Тако се одиграва ренесанса патриотизма и тежње ка Победи 1945. године. Сада љубав према отаџбини и победничком наставку њене историје већ почиње да се преноси обрнутим смером – са деце на родитеље. Нека нико не сумња у ефикасност таквог „предања”, јер је у Русији први пут после много година модерно бити патриота. Можда ћемо на тај начин моћи да вратимо земљи изгубљена поколења 1980-их и 1990-их?

Говорећи језиком рекламе, „георгијевска трака” је постала визуелни препознатљиви симбол, маркер који дефинише систем вредности, карактеристичних за неколико генерација грађана Русије (не рачунајући извесне слојеве елите). А у свету препознатљивих симбола, у коме живимо последњих двадесетак година, ништа није важније од тога.

Још један симбол који је свакако препознатљив јесте „Бесмртни пук”. Он је током последњих година већ постао руска политичка традиција. У Кијеву се помиње „небеска стотина”, а у Москви „Бесмртни пук”. Осећате ли разлику? Али да је само у Москви... Прошло је тек годину дана (!) од прве московске цивилне параде на Црвеном тргу, а „бесмртни пукови” су се већ појавили у већини европских престоница. Лично сам имао среће да прођем са „Бесмртним пуком” од Бранденбуршке капије до Споменика совјетском војнику у Берлину. Поред мене је корачао познати експерт за међународна питања, чији је рођак дуго био ађутант генерала Власова који је касније ратовао на страни нацистичке Немачке. Иако му је отац био у нацистичком концентрационом логору, колега је носио портрете жениних рођака, који су ослобађали Берлин. Али уверен сам да ће већ наредне године на акцијама „бесмртних пукова” поред портрета ратника бити ношени и портрети деце рата, сужњева концентрационих логора и трудбеника у позадини фронта. Ако је пук бесмртан, онда ће се наћи место за свакога – и за совјетског поручника Ибрагима Седајева из Поволжја који је ослободио Дунав, и за Вјачеслава Смирнова који је у уралској фабрици у три смене ковао тенкове. Исто тако и за редова Николаја Масалова који је спасао малу Немицу, и за хероја СССР-а Прокопија Галушина који је у Мађарској погинуо под немачким тенковима. И за „белог” генерала Антона Деникина, који је у Паризу дизао здравицу за победу Црвене армије. О томе је већ почела дискусија у руском друштву, а чувена кримска лепотица, тужитељка Наталија Поклонска већ је на овогодишњи Дан Победе изашла са портретом императора Николаја Другог. Та нова традиција има потенцијал довољан за неколико наредних генерација – толико је инспиративна!

Исто би тако могло бити и у Србији, где у пантеону хероја „Бесмртног пука” има места за све који су ратовали против Хитлера, за слободу и опстанак српског народа. Најважније је да се не постављају формална ограничења, а историја ће већ сама решити сва та питања на најбољи могући начин.

Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!