Странка „Јединствена Русија“ прошла је дуг и трновит пут до власти. Још 1999. године формирано је удружење „Медвед“ (Међурегионални покрет Јединство“), које је у почетку било супротстављено странци регионалне елите „Отаџбина – цела Русија“. Обе ове организације су се затим ујединиле и заједно се бориле против комуниста, који по традицији имају јаке позиције у многим руским регионима. Смишљани су разноразни начини политичке борбе. Тако се чак појавила и нова странка чији је циљ био да привуче гласове на „левом крилу“. Реч је о странци „Праведна Русија“, једном од четири садашња стуба руске власти. Затим је уследила тотална „чистка“ политичког простора (од 2007. до 2012. у Русији је било само седам партија). „Јединствена Русија“ је појачала свој положај и потврдила статус владајуће партије. Тек после тога је свима заинтересованима било омогућено да уђу у актуелну политику, тако да у овом тренутку у Русији има 77 регистрованих политичких странака. Очигледна жеља Српске напредне странке да стекне сличан статус у Србији тешко да ће бити оваплоћена. И поред тога што су „напредњаци“ (у складу са западним предизборним калупима) опет окупили око себе прилично гломазну коалицију, ипак они немају много шансе да постану српска варијанта „Јединствене Русије“. Али кренимо редом.
Може се рећи да су ово били први парламентарни избори у Србији на којима је руски фактор толико висок. Многи руски медији су саопштавали да на изборном листићу има 17 странака, од којих је осам настројено „проруски“. Треба имати на уму да они који су то тврдили нису убрајали у проруске странке ни СНС ни СПС, мада су лидери и једне и друге партије у више наврата изражавали своју приврженост Москви. Али чак и без њих се у предизборној кампањи разговетно чуло како одзвања сат на Спаској кули Московског кремља, и то без икаквих напора са руске стране.
Тврдње појединих српских медија о томе да постоји „група руских политичких консултаната“ који раде „по задатку Кремља“ – да ли са „Дверима“, да ли са ДСС-ом, или можда са „Заветницима“ – смешне су и не могу се ничим аргументовати. Као руски политички консултант који је биоангажован на српским изборима 2008. и 2012. године могу рећи следеће: могућности које се у овој историјској фази отварају пред Београдом у погледу односа са Москвом нешто су веће него што Београд може да „свари“. Врата су отворена и више нема смисла проваљивати их. Сада сваки српски политичар има (или, ако жели, може да пронађе) у Москви пријатеља, партнера и савезника. Успостављени су односи и формирани тандеми Николић–Путин, Вучић–Рогозин, Дачић–Бабаков и тако даље, све до оних најмањих, који функционишу већ годинама. Шта је још потребно?
Руски фактор је у српској политици најзад постао практично свеобухватан. Човек који је у великој мери допринео да то постане могуће презива се Шешељ, а то презиме је руском уху добро познато. Управо је Војислав Шешељ својевремено изабрао данашњу елиту Србије, и сада се он легитимно вратио на српски политички Олимп. У Радикалној странци је стасала екипа „победника“ – Томислав Николић и Александар Вучић, Јоргованка Табаковић и Небојша Стефановић. Шешељ их је у почетку „муштрао“ на страначким „тренажерима“, рачунајући да ће са том екипом доћи на власт. Међутим, суђено је било да екипа дође на власт уместо „победника“. Па ипак, и поред тако невеселих кадровских последица по „радикале“, остаје чињеница да је управо Шешељ у политичком смислу отац садашње влада јуће елите Србије, и због тога је њен неодвојиви део. Само тако то и треба схватити. Према томе, када критикујете потезе неког садашњег министра и некадашњег радикала, не заборавите да је то пре свега критика Шешељеве кадровске политике.
Крунско питање је на коју страну ће се окренути Србија после парламентарних избора и формирања нове владе. Када се поставља то питање, правилно би било формулисати га другачије: какве предлоге нуде спољни актери у вези са садашњом предизборном кампањом? Ја сам скептичан по том питању, за разлику од Александра Вучића. Европска унија је у потпуности истрошила свој интеграциони потенцијал. У овом тренутку не може бити ни говора о перспективи чланства Србије у ЕУ. Са друге стране, практично су исцрпљене и резерве евроатлантских интеграција, о чему најбоље сведочи споразум са НАТО-ом о дипломатском имунитету, који је на први поглед потписан у зао час. Тај споразум је прилично уочљив маркер којим је Запад у недостатку других средстава желео да „обележи“ српске власти уочи гласања.
Нажалост, мораћу да разочарам и оне који се у одређеним круговима третирају као „проруски политичари“ (мада је, по мом дубоком уверењу, већина српских политичара у потребној мери проруска, али пре свега просрпска). Наиме, Москва ни сама у овом тренутку нема конкретан геополитички модел и економски пакет који би понудила Београду. Постојећи интеграциони формати, за разлику од евроатлантских, свакако нису истрошени, јер се може говорити о перспективама чланства Србије у ОДКБ (Организацији Уговора о колективној безбедности) и Евроазијској унији, а они храбрији могу да се сете и предлога да Србија ступи у савезну државу Русије и Белорусије (тај предлог је ратифиовала Скупштина Југославије 1999. године). Међутим, после одустајања од пројекта „Јужни ток“ такви предлози су остали без важне економске основе, јер смо ми ипак сувише далеко једни од других. Све остале могућности, почев од пољопривреде па све до војне индустрије, реализују се у текућем режиму.
Као скромни политиколог сматрам да најважнији задатак Владе Србије треба да буде припрема сопственог геополитичког модела односа са суседима – Мађарском, Румунијом, Бугарском, Македонијом, Црном Гором и Босном. У томе Србија треба да има један једини циљ: да поврати свој статус регионалног арбитра и посредника у решавању регионалних конфлката који често избијају на Балкану. У противном, свако следеће „Куманово“ може да „докачи“ јужне делове Србије и да донесе нове главобоље пре свега Београду, а не Скопљу.
По мом субјективном мишљењу, од свих политичких партија које су учествовале у садашњој изборној кампањи, можда би било најлогичније да је Русија подржала демократе Тадића, Јовановића и Чанка. Јер када њих уопште не би било, „центристички“ СНС би по законима политичке физике отпловио улево и заузео „проевропски“ вакуум који би у том случају настао.
И најзад, зашто и поред једнаких услова СНС засада није постао српска варијанта „Јединствене Русије“? Да би се то догодило, напредњаци се морају уздићи изнад својих ускостраначких интереса и створити услове за јавни међустраначки консензус са осталим системским актерима српске политичке сцене. У Русији је као база за такав међустраначки консензус послужио повратак Крима. То је део наизглед заборављене националне идеје, и због тога се руски консензус зове још и кримски. Није моје да одлучујем хоће ли српски спољнополитички консензус бити косовски или бањалучки. Међутим, докле год се тај консензус не успостави, наизглед чврста конструкција политичке стабилности може се срушити већ у првом озбиљнијем искушењу. А то нико од нас не жели.
Чланак скромног политиколога Олега Бондаренка је први пут објављен 28. априла у нашем штампаном издању „Р Магазин“ који у Србији излази као додатак магазина „Недељника“.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
