Позната формула српскости, која припада Светом Сави, да је то „запад на истоку и исток на западу” у том смислу је оно захваљујући чему су наше земље сродне, јер је у питању простор заједничке судбине – када те на Истоку третирају као Европљанина, а на Западу као туђина.
Пре 17 година је почело бомбардовање Југославије са циљем да се одвоји Косово. Тадашњом трагедијом, уз уздржане протесте Русије, откривена је нова димензија међународног права. Руски премијер Јевгениј Примаков тада је на путу за Вашингтон окренуо авион изнад океана и вратио се у Москву, и само то нам је омогућило да бар у сопственим очима не изгледамо баш као комплетни издајници Србије. Петнаест година касније, када је Косово фактички већ насилно одвојено од Србије, појавио се простор за маневар и могућност да Крим уз помоћ Русије сам одлучује о својој судбини. Званични став Београда поводом непризнавања те чињенице (због очигледних паралела са Косовом) могао би да буде друкчији, тј. могло би се рећи овако: ако је могуће вратити Крим, онда је могуће вратити и Косово. Са гледишта историјског значаја ових региона за руску и српску историју то је сасвим умесно поређење, будући да су Херсон и Пећ места ширења православља у нашим земљама.
У периоду између косовских и кримских догађаја одржавани су референдуми за одвајање од матичне државе по целој Европи, од Каталоније до Гагаузије, али ниједан није до овог тренутка толико изменио политичку карту континента као што је операција НАТО-а изменила карту Србије и Европе. Принципијелна разлика је у једном детаљу. Наиме, са једне стране се захуктава процес регионализације Европе, покренут косовским преседаном, а са друге стране референдум на Криму је први повратак историјске територије, без преседана у савременој историји (овде нећемо повлачити паралеле са Источном Немачком, коју је Западна Немачка припојила без референдума). То је исто као кад би Трансилванија изгласала повратак у Мађарску, а Молдавија (без Придњестровља) у Румунију.
Тешко је наћи европску земљу чији парламентарци у међувремену још нису посетили Крим. Упркос доконим нагађањима, међународно признање Крима као дела територије Руске Федерације већ је дефакто у великој мери присутно. Формално гледано, крајње је тешко одредити критеријуме спољног признања територије. За признавање нису потребна никаква додатна усаглашавања или дипломатске ноте – сасвим је довољно што се односи са Москвом и даље одржавају.
Недавно, 18. марта, навршило се већ две године од повратка Крима. Тај догађај је представљао изазов и за Европу, али пре свега и на првом месту за саму Русију. Први пут за 23 године, колико је прошло од распада Совјетског Савеза, ми смо се сетили да је Русија велика сила, али не само на речима, него и на делу. Руски председник се сетио Лењинове формуле „јуче је било рано, а сутра ће бити касно”, и искористио је простор за маневар који се у том тренутку појавио. Узгред, последњи пут је пре тога сличну геополитичку могућност имао његов претходник Јељцин, када је после почетка агресије НАТО-а на Југославију Народна скупштина усвојила обраћање парламентима Русије и Белорусије са предлогом за улазак у Савезну државу двеју земаља. Ту идеју је подржала Државна дума Руске Федерације, али је предлог тада остао да „виси у ваздуху”. А ето, могли смо постати сународници и одлазити једни другима у госте без провере пасоша.
Теме које се истичу у први план у најновијој изборној кампањи у Србији наводе на закључак да је утицај руског фактора знатно већи него пре пет година. Као што видимо, то се дешава и поред затварања пројекта „Јужни ток”, који је био толико перспективан за Србију, што је још један доказ да руско-српске односе не треба мерити искључиво економским категоријама. Са гледишта економије, српски производи у свакој руској продавници још пре пет година су деловали као нешто у шта се тешко може поверовати. А данас већ никакво чудо нису српске јабуке, паштета, пршута, сир и вино на рафовима обичног супермаркета у Русији.
Идеолошка једнодушност Русије и Србије није пољуљана. Њеном очувању у колективној свести двају народа данас, између осталог, доприноси и Хашки трибунал, који је оснивача Републике Српске Радована Караџића осудио на монструозних 40 година, не марећи за међународне гаранције дате под брендом „Ричард Холбрук”. То је свакако очигледна алузија, упућена и Милораду Додику и осталима.
Запад обраћа пажњу само на оне који су моћни. Политичари то треба да имају у виду сваки пут када помисле да пристану на компромис, нарочито на Балкану. То не треба заборављати ни када се покушава са спровођењем неотитовске спољне политике. И сам Тито је то добро схватао.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
