Црквенословенски језик у Русији: Нове технологије проучавања

У чланку „Савремено разумевање веома старих речи“ филолози Кравецки и Плетњова из Института руског језика „Виноградов“ Руске академије наука пишу да се истраживачи језика савременог богослужења стално морају оправдавати и објашњавати какав је то чудан језик и зашто га треба проучавати. Својевремено се црквенословенски језик нашао изван сфере културе и интересовања научника.

Један од родитеља савременог руског језика

Аутори чланка подсећају да се славистика бави проучавањем савремених језика или најстаријег периода у историји словенских језика. Слависти и русисти проучавају старословенски језик, тј. језик најстаријих књига које су у 9. веку на словенски језик превели Ћирило и Методије. Затим у процесу наставе они проучавају и староруски језик. Међутим, како кажу Кравецки и Плетњова, прелазећи на 18. век слависти заборављају шта је било пре њега и помињу само руски књижевни језик који се тада појавио и о коме су дискутовали Ломоносов, Тредијаковски, Сумароков, Карамзин и Шишков. „А откако је Пушкин на том језику написао своје изванредне текстове, нови језик је почео да се доживљава као датост која је постојала одувек“, закључују аутори.

Историја руског књижевног језика у таквом виђењу изгледа овако: у Русији се појављују књиге које су Ћирило, Методије и њихови следбеници превели после примања хришћанства, преписују се и редигују, а затим се црквенословенска писменост шири да би почетком 18. века негде „нестала“. Уместо ње се појављује нови књижевни језик са новом књижевношћу. Аутори речника наглашавају да је на таквој поједностављеној схеми заснована већина историјских студија о руском језику, и тврде да је у стварности све било далеко сложеније.

„Нови књижевни језик је постојао напоредо са црквенословенским богослужењем, а током дужег периода за сељаке и грађане црквенословенски је био и језик основног образовања. Уосталом, црквенословенски је веома снажно утицао и на руски књижевни језик“, пишу Кравецки и Плетњова. Не треба губити из вида да је позната Ломоносовљева теорија о три стила изложена у чланку који се звао „Предговор о користи црквених књига у руском језику“. У њој је описана изузетно велика улога коју је црквенословенска писменост одиграла у формирању руског књижевног језика. У суштини, црквенословенски језик је темељ на коме се развио савремени руски језик и који је фактички заслужан за хиљадугодишњи континуитет писмене традиције у Русији. У савременом руском језику има толико много црквенословенских елемената, нарочито у лексици (на пример, црквенословенског порекла су тако честе и обичне речи као што су „праздник“, „среда“, „одежда“, „общий“, „награда“, „время“, „воздух“, „вещь“, „враг“ и многе друге), што русистима даје право да говоре о моћном јужнословенском слоју у генези руског језика, или чак да га називају источнословенско-јужнословенским језиком. Руски језик је органски апсорбовао вишевековну црквенословенску писмену традицију и принципијелно се разликујеод два друга источнословенска књижевна језика - белоруског и украјинског који су били нормирани у 19. веку на бази усмених локалних дијалеката историјских територија Беле и Мале Русије.

И поред очигледног утицаја на руски језик, црквенословенски је од 18. до 20. века у неком смислу потиснут из видокруга истраживача. На њему су написане стотине нових текстова (пре свега црквених служби, песама и акатиста), али су научници њега доживљавали само као искварену варијанту старословенског језика, пишу Кравецки и Плетњова, мада је руска редакција црквенословенског језика најпре удахнула живот руском књижевном језику на коме су у 19. и 20. веку написана ремек-дела светске књижевности, а затим је наставила да функционише и да се развија.

Нове технологије за проучавање црквенословенског

Научници су тек крајем 20. века обратили пажњу на црквенословенски језик. По мишљењу Кравецког и Плетњове, та чињеница има и своје предности. Прво, истраживачима није сметала традиција тако да им је било лакше да користе савремене методе. Друго, истраживања су започета у доба увођења дигиталних технологија, тако да су лингвисти одмах почели да раде са масивима дигитализованих текстова.

Појавили су се ентузијасти који су створили базу за компјутерску обраду црквенословенских текстова (од 2000. године они су се ујединили у „Друштво словенске типографије“). Формиран је специјални распоред слова за рад са таквим текстовима. Дигитализоване су све књиге које се користе у савременој богослужбеној пракси.

Говорећи о важности тих нових технологија у проучавању црквенословенског језика, аутори чланка наглашавају да је у добу које је претходило ери рачунара израда речника била огроман труд и трајала је годинама јер је подразумевала састављање картотеке.

„Картотека великог речника садржи десетине ормана са каталозима картица на којима је за сваку реч написано мноштво примера. Поредећи те примере састављачи речника издвајају за сваку реч основна значења и описују их“, пишу Кравецки и Плетњова. „Коришћење дигитализованих текстова омогућава да се избегне мукотрпна припрема картотеке и вађење неопходних примера помоћу специјалних програма-претраживача. Сада једним притиском тастера састављач речника добија на екрану све потребне примере“.

Занимљивост: прожимање два језика

„Велики речник црквенословенског језика Новог доба“, пишу аутори чланка и уредници речника, описује лексику књига по којима се врши богослужење у РПЦ и неким другим православним црквама. При састављању речника аутори су се запитали треба ли у двојезични црквенословенско-руски речник уврстити речи које постоје и у руском језику. Дошли су до закључка да је то неопходно учинити јер ће тако речи бити разумљивије (на пример, црквенословенска реч „гнати“ значи „следити нешто“, а у руском „гнать“ значи гонити нешто од себе). На пример, црквенословенска реч „безкнижный“ значи „неучен, неписмен, који не уме да чита“, реч „безбедный“ значи „безбедан, успешан“, „безвозрастный“ значи „новорођени“, „безгодно“ значи „у невреме“, итд. Руски језик има блиско али ипак другачије значење. Треба рећи да су током 19. века уредници богослужбених књига улагали напоре да смање број таквих „лажник преводиочевих пријатеља“. Конкретно, из црквенословенских књига су удаљаване речи које Рус доживљава као рђаве или непристојне. Такве су, на пример, речи „воня“ (у црквенословенском језику значи „мирис, миомирис“), „поносный“ („достојан презрења, осуде“), „изблевати“ („испљунути, извргнути“), идр. „И у савременим богослужбеним књигама такве речи се срећу ређе него у књигама штампаним у ранијим периодима“, истичу руски научници.

Интегрална верзија текста на руском језику је на сајту издања Коммерсант: https://www.kommersant.ru/doc/3212728

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!