Споменко на вјечној стражи: У Москви приказан филм о малом српском хероју

21. фебруар 2017. Никита Чернишенко
У петак 17. фебрура у амбасади Републике Србије у Москви одржана је премијера документарног филма редитеља Мила Савића „Споменко на вјечној стражи“. Представници српске заједнице у главном граду Русије, као и Московљани које интересује историја српског народа, окупили су се у српској амбасади да освеже успомену на подвиг Споменка Гостића.
spomenko
Илустрација: Прес-фото

Споменко Гостић је најмлађи војник Босанског рата. Ступио је у редове оружаних снага Републике Српске 1992. године са 13 година. Почетком те године дечаку је умрла мајка, а већ у септембру исте граната пред кућом је убила баку са којом је живео. Годину дана касније, 1993, смртно је рањен у артиљеријском нападу. Отварајући церемонију, амбасадор Србије у Русији др Славенко Терзић обратио се препуној сали речима: „Овај филм је прича о Споменку Гостићу, али фактички говори о судбини читавог српског народа. Кроз Споменкову животну причу можете осетити судбину српског народа за време грађанског рата у Босни и Херцеговини“.

У филму Мила Савића „Споменко на вјечној стражи“ рођаци малог јунака Босанског рата и његови саборци евоцирају успомене на његов кратак, али храбар живот. Нешто дуже од годину дана Споменко је био на линији фронта која је пролазила кроз његово родно село. Извлачио је рањенике из рушевина после артиљеријских напада, преносио војницима наредбе и дотурао намирнице на положаје. Његова обична запрежна кола са упрегнутих пар коња била су последња нада за многе рањенике у данима тешких борби јер џипови и камиони нису могли да се крећу по непроходном терену. По речима оних који су се борили раме уз раме са Споменком, он је другим борцима служио као прави пример храбрости и непоколебљивости .

Споменко Гостић. Илустрација: Прес-фотоСпоменко Гостић. Илустрација: Прес-фото

Редитељ Миле Савић је успео да избегне помпезну званичност која је често својствена ратним документарним филмовима. Ово остварење је једноставна и искрена животна прича малог човека који је још дете, а нашао се у паклу правог рата. Филм је снимљен у неописиво лепим планинским пејзажима Озрена, говори о патриотизму, о дугу према отаџбини и пожртвовању ради ослобођења родне груде.

Посебно је ефектан крај филма где уз звуке тужне народне песме Споменко Гостић нестаје са сцене, одлазећи у својој сеоској запрези, као да нестаје у магловитом сећању. Ту сцену су гледаоци пратили ћутке, очију пуних суза. Када је затим на сцену изашао Миле Савић, поздрављен је десетоминутним аплаузом.

После пројекције филма дописник „Руске речи“ поразговарао је са појединим гледаоцима – познатим политичким и културним радницима из Русије и Републике Српске.

Душко Перовић, шеф представништва Владе Републике Српске у Русији

Господине представниче, да ли је данашња пројекција једнократна акција или постоји неки шири програм популаризације Републике Српске у Русији?

– Премијера је само први корак и ми видимо да постоји велико интересовање! Ако наши руски партнери и даље буду заинтересовани, наравно да ћемо ширити културну сарадњу.

– Која је, по Вашем мишљењу, главна порука филма „Споменко на вјечној стражи“?

​– Порука је једноставна: да не буде рата. Мислим да овај филм обавезно треба да виде, пре свега, политичари. Они тамо горе разговарају и договарају се, а народ не може да утиче на њихове одлуке. Овај филм би могао да промени њихова схватања.

– Шта мислите, да ли би вредело показати филм у Сарајеву?

– Мислим да сви треба да га погледају. Схватате, тамо се рат посматра само „својим“ очима. То је био грађански рат. Споменко је бранио своје село. А дете је, у ствари, хтело да иде у школу као и друга деца. Недавно сам био у Вијетнаму, у музеју Вијетнамског рата. То је страшно. То је неподношљиво страшно. Американци то треба да виде, да се то више не би поновило. Тамо је такође било деце која су хтела да се школују, а они су на њих бацали бомбе. Мислим да овај филм треба показати и на телевизији, и на Западу, нарочито онима који сада тамо „машу сабљама“. Исто то се сада догађа у Сирији, а догађало се и на Кавказу. Свуда деца страдају.

– Ово је филм о хероју Републике Српске. Да ли се у Српској спроводи државна политика овековечења сећања на војнике Босанског рата?

– Нажалост, не. Често се заборављају такви као што је Споменко Гостић, а њих је било много. Данас се томе посветио наш председник Милорад Додик који никога не заборавља, и многима је подигао споменике.

Илустрација: Прес-фотоИлустрација: Прес-фото

Михаил Мочалов, саветник шефа представништва Републике Српске у Русији за везе са јавношћу

– Шта Ви можете рећи о филму „Споменко на вјечној стражи“? Како се појавила идеја да се организује његово приказивање у Москви?

- Мислим да нико не може боље испричати нешто о филму од његовог редитеља. Нама се обратио Миле Савић са молбом да организујемо приказивање филма у Москви. Филм је приказан у Београду и практично у свим градовима Републике Српске. Код нас у Русији је на реду Вороњеж. Ступили смо у контакт са амбасадом Србије, и то је наш заједнички културни пројекат. Замолили смо амбасаду да нам, уколико представништво нема такве техничке могућности, стави на располагање своју салу за филмске пројекције, што су они љубазно прихватили. Амбасада је такође преко своих канала позвала много људи и ми се радујемо што је данас сала била пуна. За нас је то веома важан догађај.

– Шта мислите, зашто је Миле Савић толико желео да прикаже свој филм управо руским гледаоцима?

– То је, пре свега, редитељев покушај да скрене пажњу на проблематику војног конфликта у бившој Југославији, да покаже тај рат под нешто другачијим углом. Овај филм заправо не говори о рату, него о конкретном човеку – о дечаку који се стицајем околности нашао у рату. А деца не треба да ратују. Мислим да он, наравно, није желео да ратује, али он је већ био формирана личност и све је доживљавао као одрастао човек.

Нема сумње да у грађанском рату нема праве и погрешне стране, постоје само жртве. Ми овај филм доживљавамо као антиратни. Управо због тога људи треба да га виде.

– Као што је познато, амбасада Републике Србије активно се у Русији бави културним и просветитељским радом, а представништво Републике Српске је у неком смислу у сенци. Постоје ли неки планови проширења Вашег деловања овде у Москви?

– Ми се томе надамо. Мало су нам средства ограничена, али ипак покушавамо да учинимо све што је у нашој моћи. Наравно, заинтересовани смо за наставак сарадње са амбасадом Републике Србије и у неким заједничким пројектима. О нашим активностима се може сазнати на нашим страницама на Фејсбуку и на нашем сајту.

Илустрација: Прес-фотоИлустрација: Прес-фото

Филип Кудрјашов, члан Савеза филмских радника Русије, генерални директор филмског студија „Вифсаида“, продуцент многих фестивала руског филма у иностранству

– Шта Ви мислите, какве могућности постоје за промовисање српског филма, и конкретно српског документарног филма у Русији?

– Прво од чега треба почети је, наравно, превођење филмова. И то превођење не треба да буде са титловима него синхронизовано, зато што је ипак руска публика навикла да се превод „чује“. Свака телевизија којој пожелимо да понудимо српски филм за приказивање, у сваком случају ће тражити превод. Што се тиче свега осталог, то могу бити неки фестивали и неке додатне пројекције.

– Са каквим потешкоћама се по вашем мишљењу суочава српски филм на путу до руског гледаоца?

– Тешко је промовисати филмове ако нема довољно новца. У Русији постоје закони који кажу да се филм не може показивати ако нема дозволу за приказивање. А да би се добила дозвола потребна су прилично велика средства, јер поред превода филма и писања табеларног приказа свега што се догађа у филму, треба исправно попунити све споразуме и предати копију филма у Красногорски архив фотографских и видео-докумената , платити државну таксу, итд. Све заједно то кошта око 10-15 хиљада рубаља. Јасно је да ниједан аутор српског филма који жели да прикаже своје остварење у Русији нема толико новца. Овде треба да постоји неки спонзор који жели да промовише српске филмове у Русији. Чињеница је да ти филмови пуне биоскопске сале!

Илустрације: Прес-фото
 
1/2
 

– Да ли је руски аудиторијум заинтересован за све што је српско, и конкретно за српске филмове? Да ли је то вредно напора који се улажу?

– Постоји интересовање, али не тако велико. Да би се гледаоци заинтересовали треба да се упознају са том кинематографијом . А нема сумње да се у Србији сада снимају специфични филмови. Можда они нису у складу са традицијом која је постојала у Југославији, нарочито документарни српски филмови. Због тога гледаоце треба припремати. Ако ми не припремимо гледаоце сада, онда ни за 10 година исто тако неће бити интересовања. Ако је неко заинтересован да те филмове приказује овде, потребно је дејствовати свеобухватно: причати о том филму и више писати о неким његовим премијерама како би се људи заинтересовали за оно што се сада дешава у свету српске кинематографије.

– Као човек који има велико искуство у раду са српским филмом, реците нам какву поруку филм „Споменко на вјечној стражи“ упућује руском гледаоцу? Због чега су га Срби донели у Русију?

– Српски филм прича углавном о српској историји, а наше историје су веома испреплетане. Важно је да се показује то словенско јединство: оно што се дешава у Србији може се десити и у Русији, и обрнуто. Нас сједињује заједничка словенска историја.

Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!