Легенда руске филологије: 110 година од рођења Дмитрија Лихачова

У Русији, као што се зна, човек треба дуго да живи ако хоће за живота да добије признање. Историја живота Дмитрија Лихачова умногоме потврђује такво гледиште. И поред тога што је још 1970-их проглашен за првог историчара књижевности у земљи, свенародно признање је добио тек у доба перестројке, тј. када је већ био близу осамдесете.

Лихачов је рођен 1906. у породици петербуршког инжењера. <...> Сећање на живот „пре несреће“ (тако је академик називао Октобарску револуцију 1917. године) било је можда једна од оних појава које му касније у животу нису дозволиле да падне у потпуно очајање. За разлику од других, који нису живели у „ранијим временима“, Лихачов је током целог свог живота добро памтио да све може бити и другачије. То сећање је у њему „размакло“ стварност социјализма и није му дало да се у њој раствори. Да ли му је оно можда дало и снагу да надживи совјетску власт?

После универзитета (1928. године) Лихачов је послат у Соловецки концентрациони логор. Данас није лако схватити како човек може бити кажњен због љубави према словима (као материјал за оптужбу послужио је његов реферат „О неким предностима старе руске ортографије“), али је чињеница да се то догодило. Исто тако, није могуће у пуној мери замислити шта је могао осећати 22-годишњи, веома питоми дечак у том паклу. У том комунистичком паклу који је створен на рушевинама монашког раја. Изгубљени рај соловецких монаха није обична метафора. Док је постојао, он је имао врло опипљиве рајске атрибуте. На Соловецким острвима, близу Поларног круга, у стакленицима је гајено тропско воће. Стакленици су грејани врућом водом која је у производњи свећа коришћена за чишћење воска.

<...>

На Соловецким острвима, познатим и под именом Соловки, Дмитриј је први пут схватио шта је то смрт. Она му се примакла врло близу када су га посетили родитељи. Лихачов се нашао на списку људи које је управа добила дозволу да стреља „ради застрашивања“. Он је, међутим, био унапред упозорен и те вечери се није вратио у бараку. Целе ноћи се крио у дрвима и слушао пуцњеве, а ујутру, када је постало јасно да је стрељање завршено, он је постао свестан да је остао жив.

Како је сам касније рекао, управо тада је постао други човек. Престао је да се плаши, и то је био излазак у сферу слободе. Благодарио је Богу за сваки проживљени дан, јер је схватао да му је од тог тренутка сваки дан поклоњен. Лихачов никада себе није поредио са Достојевским, који је био у ситуацији када је чекао погубљење, али то поређење се само по себи намеће.

Странице Лихачовљева албума за слике са Соловецких острва. Илустрација: Владимир Федоренко/РИА Новости

<...>

По изласку из логора 1932. године радио је као коректор. „Време ми је све испретурало“, говорио је он пола века касније. „Када сам могао нешто да урадим, радио сам као коректор, а сада, када се брзо умарам, време ме затрпава послом“. Дмитриј Лихачов је 1938. године примљен на Институт руске књижевности Академије наука (Пушкинов дом), за који је била везана његова читава даља судбина. Радио је у њему преко 60 година, и тај Дом је постао и његов дом.

Лихачов је као радник Пушкиновог дома преживео опсаду Лењинграда. И под опсадом, као и на Соловецким острвима, живот се поново распао на крајње супротности: „У време глади људи су показивали своју суштину, огољавали се и ослобађали од сваког лажног сјаја. Једни су се показали као изванредни и изузетни хероји, а други као злочинци, битанге, убице и људождери. Није било средине. Све је било право. Отворила су се небеса и у небесима се видео Бог. Добри су га јасно видели. Догађала су се права чуда“. То су речи из његове књиге „Сећања“. Из те заиста велике књиге.

У послератном периоду су почели да излазе његови радови који су му донели светску славу. Бавио се поетиком староруске књижевности и њеним жанровима, дао је детаљну карактеристику њеног развоја. Писао је о Лескову, Достојевском... Потрајало би ако бисмо све набрајали. И не може се рећи да у некој од поменутих области он није био први. Сваки његов додир за већину тема је био сличан Моцартовом – префињен и неоспоран. У његовим радовима нема мудровања. Они су написани јасним и спокојним језиком. Дубоким мислима није потребан орнамент.

<...>

Почетак Лихачовљевог „звезданог периода“ обично се доводи у везу са његовим наступом на телевизији Останкино 1986. године (позван је да наступи на телевизији у оквиру циклуса „Истакнути писци Русије“ – „Руска реч“). То није био само наступ познатог научника. Тога дана је Русија у њему открила духовног вођу, или прецизније речено, нови тип духовног вође. У средњем веку су ту улогу имали светитељи, а у 19. веку писци. Крајем 20. века та улога је припала научнику. И у томе се очигледно одразио дух времена.

<...>

Добро се сећам тог јутра 19. августа 1991. године (покушај државног преврата у Москви – „Руска реч“). Рано ујутро је на посао дошао само Лихачов. „Какве битанге!“, рекао је он. Та његова кратка дефиниција мене је из неког разлога утешила. Касније је он у академској форми то поновио пред десетинама хиљада окупљених на Дворском тргу Петербурга. Академик је тада имао 84 године.

Ја бих рекао да је независност још важнија његова особина од храбрости. На неки необичан начин се испоставља да нису сви храбри људи уједно и независни. А то значи да заправо и нису довољно храбри. То се догађа када човек доживљава себе као таоца сопствене репутације, таоца гледишта свога социума и јавног мњења у целини. Лихачов се никада није осећао као талац – он је увек био слободан.

Дмитриј Лихачов у Комарову. Илустрација: Всеволод Тарасевић/РИА Новости

<...>

Дмитриј Лихачов је био у добрим односима са Михаилом Горбачовом, али је и поред тога без двоумљења послао у Кремљ телеграм протеста против заузимања ТВ центра у Вилњусу, а када је етнократска природа балтичких држава постала очигледна, он је и њима упутио веома оштре речи, и морам рећи да оне тада уопште нису биле на „демократском“ репертоару. Његов начин размишљања је свакако био демократски, али он није био спреман да игра оперску улогу „оца руске демократије“, коју су многи повремено покушавали да му наметну. Полазећи, очигледно, управо од таквог схватања Лихачовљевог „имиџа“, на почетку рата на Косову дошла му је екипа из једне америчке телевизијске куће са молбом да каже шта он мисли „о злочинима које су починили Срби“. То је било неколико месеци пре његове смрти. Уместо тога, несаломиви академик им је предложио да поразговарају о злочинима које чине Американци. Он се није плашио искључења из редова „напредног јавног мњења“. Живео је толико дуго да је имао право на сопствено тумачење људског напретка.

Јевгениј Германович Водоласкин је рођен 1964. године у Кијеву, где je 1986. године дипломирао на Филолошком факултету. Магистрирао je 1992. на Институту за руски језик и књижевност РАН (тема: „Хроника Георгија Амартола у старој руској књижевности”). Године 2000. je докторирао одбранивши докторску дисертацију „Светска историја у књижевности Старе Русије”. Ради у ИРЛИ (Институту за руску књижевност) у Санкт Петербургу, a од 2012. уређује алманах Пушкинског дома „Текст и традиција”. 2015. године уручена му је награда за књижевност „Милован Видаковић”. Објавио је романе: „Отимање Европе” (2005), „Соловјов u Ларионов” (2009), „Лавр” (2013), „Авијатор“ (2016).

Росијскаја газета. Сва права задржана.