„Руски Леонардо“: Михаил Ломоносов, оснивач московског универзитета

19. новембар 2016. Олег Јегоров
19. новембра се навршава 305. година од рођења Михаила Ломоносова. Како је обичан сељак са руског севера постао један од највећих научника у историји?
Mikhail Lomonosov anniversary
Илустрација: Lori / Legion-Media

Ломоносов је рођен 1711. године на северу Русије у Архангелској области (989 км северно од Москве), у породици имућног сељака, који се као и генерације његових предака бавио риболовом на мору. Ломоносов се сећао свога оца као доброг човека, али „крајње необразованог“. За разлику од њега, Михаил је од детињства са задовољством учио и још у селу је савладао неколико озбиљних књига.

Бекство у науку

Сеоски живот је младићу брзо постао неподношљив, између осталог и због свађа са маћехом и очеве жеље да га ожени против његове воље. Тако је Михаил 1730. године побегао од куће са товаром рибе у Москву, где се уписао у Славјано-грчко-латинску академију. Тамо нису примали сељачку децу и због тога се Ломоносов представио као „племићки син“.

У академији су сви поверовали да је он заиста племић, јер је био веома писмен и добро је знао математику. Праву племићку титулу Ломоносов ће добити тек 1745. године, заједно са звањем професора хемије.

„Универзални човек“

Његово образовање је дуго трајало. Школовао се у Москви, Кијеву, Петербургу, у немачким градовима Марбургу и Фрајбергу, и савладао је мноштво научних дисциплина – од филозофије до металургије. У читавом свом каснијем раду Ломоносов је увек испољавао ту свестраност, истовремено се бавећи многим стварима.

Зато за њега често кажу да је био „универзалан човек“ и често га пореде са Леонардом да Винчијем – толико је био широк круг његових интересовања и његовог рада. Он је усавршавао технологије прављења стакла, стварао је физичке и хемијске теорије (хемију је сматрао својим најважнијим занимањем), бавио се астрономијом и географијом, писао уџбенике из граматике и радове из историје, оде и поетске преводе, правио мозаике...

Поред тога, овај руски научник је припремио нацрт оснивања Московског универзитета (1755. године) који носи његово име и важи за један од најбољих универзитета у Русији.

Испред свога доба

Професор геологије Василиј Докучајев је 1901. године (136 година након Ломоносовљеве смрти), нашао радове руског научника и са чуђењем констатовао: „Ломонсов је већ одавно у својим радовима изложио теорију за коју сам ја добио степен доктора наука. И изложио ју је шире него ја“.

Има и других примера који говоре да је Ломоносов ишао испред свога времена. На пример, он је 1761. године први у свету открио атмосферу на Венери, посматрајући је кроз телескоп. Пре тога, 1754. године, судећи по документима Академије наука, осмислио је функционални модел прото-хеликоптера, тј. летелице која узлеће вертикално помоћу два пропелера. Ломоносовљева кинетичка теорија гасова умногоме је била претходница представе о атомима која ће се појавити 100 година касније. Он их је доживљавао као честице у облику лопти које се окрећу око своје осе.

Грубост типична за север

Судећи по белешкама савременика, Ломоносов није био тихи „кабинетски“ научник. У чланку о Ломоносову Григориј Прутцков, доцент Московског државног универзитета, прича да је у Академији наука Ломоносов жестоко „ратовао“ против доминације и самовоље Немаца.

У то време је он био један од ретких Руса у Академији. Ломоносов је оптуживао немачке колеге да узимају мито и да нису компетентни за оно што раде. Како сведоче савременици, једном је Ломоносов 1743. године „под утицајем испарења од вина“ упао у географско одељење и прекоревао колеге због непознавања елементарног латинског језика, називао их „смећем“ и „показивао непристојан знак прстима“.

Ломоносов је без страха испољавао грубу нарав чак и у расправи са својим утицајним покровитељем Иваном Шуваловом, љубимцем императорке Јелисавете I. Једном је Шувалов у жару дискусије повикао на научника: „Одвојићу те од Академије“! Ломоносов је поносито одговорио: „Не, можеш само да одвојиш Академију од мене“.

Пушкиново одушевљење

Дошљак са севера је имао доста оних који му нису били наклоњени. Таквих је било и у високом друштву. Један од њих је био песник и драматург Александар Сумароков, који је спадао међу најталентованије писце свога доба. Односи између њих двојице су били толико лоши да је Ломоносовљеву смрт (1765. године од упале плућа) Сумароков овако прокоментарисао: „Тај лудак се најзад смирио и више неће правити неред“.

Сасвим другачије мишљење о руском научнику имао је велики руски песник Александар Пушкин, који је рођен после Ломоносовљеве смрти. „Ломоносов је био велики човек“, писао је Пушкин. „Између Петра Првог и Катарине II он је једини самостални посленик просвете. Он је основао први универзитет. Боље речено, он је сам био наш први универзитет“.

Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!