Почело приказивање најскупљег руског филма у формату IMAX

Још у фази снимања филм „Двобој“ Алексеја Мизгирјова привукао је пажњу међународног филмског бизниса. У свету је премијерно приказан на филмском фестивалу у Торонту, а захваљујући сарадњи са компанијом IMAX биће приказан у САД и другим земљама.

Пре „Двобоја“ Мизгирјов је у Русији доживљаван као чисто „фестивалски“ редитељ, јер су сва његова остварења имала ограничено приказивање, тј. видело их је само неколико хиљада гледалаца. Због тога је изненађење што управо у сарадњи са овим редитељем продуцент Александар Родњански („Кола Џејн Менсфилд“, „Атлас облака“, „Левијатан“) ради на једном од најскупљих пројеката у историји новијег руског филма. „Двобој“ је костимирана драма о професионалном убици. Главни јунак је официр Јаковљев који се током 1860-их бори на двобојима уместо других људи јер, наводно, из неких мистичних разлога, не може да умре од метка. И он заиста стално побеђује у двобоју.

Пред почетак међународне премијере Мизгирјов је за „Руску реч“ дао кратак интервју о свом новом филму.

kinopoisk.ru

kinopoisk.ru

kinopoisk.ru

kinopoisk.ru

 

1/4

 

Како се осећате сада, када после нискобуџетних ауторских остварења режирате филм у који је по мерилима руске филмске индустрије уложено много новца?

Александар Мизгирјов: Често ме то питају. У почетку сам био збуњен и нисам знао шта да одговорим, јер нисам приметио неку велику разлику. На снимању „Двобоја“ није било никаквих проблема са декорацијама и костимима, на пример, јер смо снимали тамо где смо хтели и нисмо штедели на реквизитима. Био сам ослобођен многих проблема које сам имао у претходним филмовима јер су их сада продуценти успешно решавали. Све ми то веома прија, али те измене се само посредно тичу креативног процеса. Процес стварања је протицао као и у другим мојим филмовима – нисам мењао методе рада и нисам се никоме прилагођавао. То је и иначе кредо продуцента Александра Родњанског: када ради са ауторима он се не меша у њихов процес стварања и изналази компромисе. Ми смо стално разматрали неке радне моменте, али није било никаквог диктата, јер смо обојица схватали да постоје филмови који се „штанцују“, а постоје и „ручни радови“. „Двобој“ је ручни рад у коме важну улогу имају индивидуалност и ауторски стил, с тим што је и радња занимљива и визуелни ефекти су савремени, разуме се.

Алексеј Мизгирјов / Јекатерина Чеснокова/РИА Новости

Постоји и други моменат: сви ваши претходни филмови су посвећени акутним социјалним проблемима савремене Русије, а овде се одједном појављују балови, костими, двобоји и племићи у огртачима без рукава. Како сте се заинтересовали за ту епоху?

Александар Мизгирјов: Сваки редитељ ауторског филма жели да његово остварење виде милиони гледалаца. Али ако он има на располагању буџет од 1 или 2 милиона долара, онда му је тешко да направи леп и атрактиван филм. Он то жели, али нема објективне могућности за то. Због тога је интересовање за савремени тренутак у неку руку изнуђено из простог разлога што у том случају не треба трошити новац за скупе декорације и компјутерске ефекте. Идеја о „Двобоју“ сазрела је пре неколико година. Била је негде записана у само пар пасуса. Изненада је нешто „кврцнуло”, и ја сам схватио да то треба урадити сада. Пут до реализације је био дуг, али сам ја већ на почетку отприлике имао представу о томе да највеће потешкоће у мом случају уопште неће бити финансијске природе.

О каквим потешкоћама је реч?

Александар Мизгирјов: Реч је о самом 19. веку. Тачније, о представи која постоји о њему у аудио-визуелној уметности. Вероватно ћете се сложити да руски гледалац познаје 19. век искључиво из серија, јер је последњи упечатљиви филм на великом екрану о том добу био „Звезда задивљујуће среће“ из 1975. године. Међутим, и тај филм је садржао масу клишеа и чак отворено погрешних информација о 19. веку. Припремајући се за „Двобој“ ја сам претресао гомилу извора о том добу. Испоставило се да ми ништа о њему не знамо, јер су људи тада говорили, јели, пили и облачили се сасвим друкчије него што се најчешће мисли. Савремени гледалац доживљава 19. век нешто као бакин нафталин, нешто као извештачени позоришни комад у провинцијском театру. Ја сам желео да разбијем тај стереотип и да покажем то доба онако како га још нико није приказао, а оно је било упечатљиво и брутално, и имало је неких сличности са нашим временом. То је, наравно, грандиозна замисао, али ја се нисам плашио посла него реакције публике на тај нови стил у разговору о старим временима, јер је у питању нешто потпуно неочекивано.

kinopoisk.ru

kinopoisk.ru

kinopoisk.ru

kinopoisk.ru

 

1/4

 

Ипак, у визуелном смислу „Двобој“ је више пута поређен са „Шерлоком Холмсом“ Гаја Ричија и филмом „Видок“ Питофа. Да ли вам се допадају те паралеле?

Александар Мизгирјов: Таква поређења имају право да постоје. Али поменути филмови су декоративна остварења. То је тријумф жанра у чистом виду. „Двобој“ је ипак посвећен нечему другом, чак и ако говоримо само о визуелном утиску.

Иља Најшулер: Руски „хардкор” на енглеском језику

У вези са „Двобојем“ сви вас питају шта мислите о појму части, који служи као главни „окидач” у филму. И ви, као што се и очекује, одговарате да је част појам изван времена, те ће због тога прича у сваком случају имати неких сличности са савременим добом. Међутим, чини се да је у вашем филму исто толико значајан и фатализам, који је и иначе својствен свим филмским јунацима. Може ли се рећи да судбоносност односа између јунака филма није случајно наглашена?

Александар Мизгирјов: То је још једна покретачка снага филма. Истражујући приче о двобојима наишао сам на један сликовит податак. У Француској као отаџбини двобоја у 19. веку су они практично нестали, као и у многим другим земљама. То је везано за све већу употребу ватреног оружја које је далеко смртоносније од сабље и изједначава шансе учесника у двобоју. Међутим, у Русији су управо из тог разлога двобоји постали веома популарни. Мислим да се разлог у великој мери крије у фатализму који је још увек једна од главних карактеристика руског менталитета. Или си неко и нешто, или је боље да те нема – то је у нашем маниру, чак и кад се ради о животу и смрти. „Двобој“ говори управо о томе.

Росијскаја газета. Сва права задржана.