Србин на московским позоришним даскама: Изађи на сцену па се покажи!

13. октобар 2016. Дејан Митевски
Срђан Симић о „андерграунд путевима” који воде у Москву, о хемијској реакцији „руске меланхолије и српског лудила“, о великим и малим сеобама, проблемима и антипроблемима српске дијаспоре, и још о много чему...
Srđan Simić
Илустрација: из личног архива Срђана Симића

Како Срђан сам о себи каже, он није ни из далека класичан пример Србина у Москви, нити је класичан пример глумца у Москви. Српског или руског, свеједно. Није ни класично позориште овај подрум у који силазимо – Срђанова прва дугогодишња московска сцена, галерија „Спајдермаус“. Ако је појам „класика“ на било који начин с њим повезан, онда то може бити само књижевна класика, за Срђана судбоносна...

 „'Москва-Петушки' Венедикта Јерофејева је једна од мојих најдражих књига. Нисам имао мира док је нисам преточио у монодраму. Играм је преко десет година на српском језику. С том представом сам први пут дошао у Москву, на фестивал 'Златни витез'. И тек недавно сам је први пут у животу одиграо на руском језику на фестивалу „Родња“ у Тверској области. Био сам јако поносан. То је за мене велики успех. То је ипак велика књижевност – Вењичка Јерофејев. То је исто као да играм монодраму по мотивима Достојевског или Толстоја на руском.“

Срђан је средином деведесетих завршио приватну школу глуме Позорнице драмских уметности у Новом Саду. Радио је хонорарно у различитим позориштима, у Српском народном, у позоришту „Слово“ у Требињу, у Културном центру Новог Сада, желео је и да отвори театар у својим Сремским Карловцима, али пројекат се, нажалост, није остварио без подршке града, општине. Годину и по дана је на професионални позив позоришта „Хасимта“ живео и радио у Јерусалиму, учио напамет улоге на хебрејском. И поново се вратио у Србију, „тумарао, тражио посао“.

„Мислим да је то потпуна глупост да треба да имаш папир са академије да би могао да негде радиш као глумац. Ја сам хтео да се запослим за стално као глумац код нас. А они ти кажу: 'Ми имамо сарадњу са академијом. Они и тако штанцују превише глумаца. Још да узимамо са стране...' Тако да сам схватио да свој глумачки хлеб морам да зарађујем у иностранству. Овде те нико не пита код кога си завршио глуму, него изађи на сцену па се покажи.

Одиграо сам те 2009. на 'Златном витезу' 'Москву-Петушки' и власник овог простора где ми сад седимо, вајар Игор Јогансон, питао ме је могу ли да је играм овде. А мени се простор јако допао: подрум, галерија, атмосфера. Рекао ми је да ако хоћу могу да отворим драмски студио, и издао ми просторију врло јефтино. Ја сам ту размишљао неколико минута и решио да пробам. Зато што волим изазове. Вратио сам се, и ево, у Русији сам шест година.“

За то време је Срђан играо „Москву-Петушки“ и у музеју-резиденцији Венедикта Јерофејева у Коломни, тамо отворио и школу глуме. Затим постао члан Експерименталног театра „Pastila“, тако да сада заправо мањи део времена проводи у Москви као члан трупе која наступа на сцени центра „ArtPlay“. Трупа ове јесени увелико почиње да игра „Гаврана“ Карла Гоција, а у припреми је и Чеховљев „Галеб“. Срђану је поверена улога доктора Дорна.

Експериментални театар Пастила, „Војник и срећа“, Редитељ Људмила РолдугинаЕкспериментални театар Пастила, „Војник и срећа“, Редитељ Људмила Ролдугина

Како је глумити на руском са српским нагласком?

Они су то схватили као предност. Најважније је да ми они верују као глумцу. Сада сам добио и главну улогу у „Pastili“ у „Ревизору“ по Гогољу. Играм Хлестакова. То је била моја жеља од младости. Знаш оно: Хамлет па Хлестаков. Хамлета још нисам одиграо. Остаје ми само дух оца Хамлета (смех). Али Хлестакова сам добио. Изборио сам се за ту улогу!

Кад одем у Србију или се дописујем са пријатељима, родбином, често ме питају: Шта ти у ствари радиш тамо у Русији толике године? Кад ћеш да се вратиш? Шта радим? У ствари, ту је предност тог акцента, тј. нагласка. Некад постоји потреба баш за таквим глумцима. Не кажем да сам ја због тога тражен. Надам се да је због заната глумачког. Постоје две опције за мој нагласак. Једна је да играм странце: Немце, Французе, Енглезе, некад и Србе. А друга је да тај нагласак, ако говоримо о савременом театру, даје неку живописност и посебну боју лику који играм. И плус, савремени театар је много у чему театар перформанса и сценског покрета, и нагласак на крају крајева и није тако важан. Потребан си као глумац, као извођач глумачких радова, што је говорио Зоран Радмиловић. Тј. као тело, које нешто ради у представи.

А зашто сам баш у Русији? То је већ, мислим, Божија воља. А и ја сам интуитивно увек волео Русију, имао сам неку жељу да овамо дођем, па се то некако све поклопило.

Можеш ли да кажеш о себи да си Московљанин?

Ја ћу ти рећи истину у вези са тим. Сурово ћу то да кажем. Једном избеглица –  увек избеглица. Кад једном останеш тамо негде без неког свог дома који си сматрао за дом (Срђан Симић је живео од 4. до 18. године у Осијеку – прим.аут.)... ја мислим да више никад не могу да га нађем. Постајем неки вечити путник. Као на пример Вењичка Јерофејев. Не могу да назовем својим домом чак ни то у Србији где сам живео после рата много година. Ни овде, ни тамо, ни нигде на Земљи. Нема тог места. Мој дом је свуда, па тако и у Москви. И јесте и није то неки мој град. Ја волим Москву, поготово сам је заволео последње две године кад не живим у Москви тако често.

Која су твоја омиљена места у Москви?

Ја волим ово место, „Спајдермаус“. Волим да шетам по Москви или да возим овај тротинет (тротинет је последњих десетак година веома популарно превозно и рекреативно средство за све Московљане од 7 до 77 – прим.аут.). И да фотографишем. Волим Цветни булевар, тамо где је циркус Јурија Никулина. Волим Китај Город. Волим грађевине, али и нека места која су свакако лепа. Волим тај неки контраст. Можда зато што се бавим фотографијом. На пример, пуно неких каблова, далековода, електричних жица на све стране. Трамваји, тролејбуси. То се све испресеца са архитектуром. Па онда, тај неки колорит нелогичних зграда, старог и новог. Мени се то свиђа. У Китај Городу има места која ме подсећају на Стари Београд, а ја веома волим Београд. Ту има много цркава и манастира. То јако волим да посећујем. Волим паркове који се некад претварају у читаве шуме. То је невероватно. Уђеш у неки парк и можеш да се изгубиш. Тога код нас нема.

Сцена из представе „Гавран“, редитељ Људмила РолдугинаСцена из представе „Гавран“, редитељ Људмила Ролдугина

Како доживљаваш дијаспору? И какви су Срби у Москви?

Неорганизовани. И ако нађеш неког Србина, он, јадан, гледа како да се исто организује сам са собом. Мислим да организована српска дијаспора скоро да не постоји у Москви. Можда сам ја необавештен. Ми немамо ни свој културни центар. И мени сваки пут говоре да је проблем наводно у Београду. Зато што не може ништа да се организује без подршке матичне земље. Градоначелник Москве нам је, ако се не варам, нудио неки простор за све то, али без финансија то је јако тешко одржавати.

Мислим да на питању организације Срба и уопште дијаспоре у Москви више раде Руси него ми. Углавном су Руси више заинтересовани за то да нас окупе и сложе. Да ли је то регионални српски проблем, не знам, али, с друге стране, не желим да се жалим. На пример, ја лепо сарађујем с Руско-српским разговорним клубом. Постоји и тај неки антипроблем спрске дијаспоре. Он се није променио још од времена великих сеоба Срба. Читао сам недавно опет Црњанског. Мислим да нам се дешава исто то што се њима десило тада: ми овде једноставно не осећамо никакву, што би рекли Руси, „угрозу” (тј. опасност – прим. ред.). Тј. не осећам се угроженим од Руса да бих ја морао да се организујем са Србима. Постоји тај моменат асимилације. Можда сам ја такав човек, да мени није толико важно да ли сам ја Србин или Рус. Мени је тих проблема са тиме ко си и шта си довољно било на Балкану. Можда и не желим то да потенцирам уопште. Ја имам много пријатеља по целој бившој Југославији и мислим да не би била лоша идеја да се овде направи та нека, не српска, већ балканска дијаспора.

Овде је такође проблем и у томе што се често тај неки моменат српско-руског нечег идентификује са неком врстом не национализма него шовинизма. И с нечим што по природи мислим да није правилно. Да се поставља на некој основи „ми ћемо све да их победимо“. Кога?! То ми се не свиђа, у томе не пристајем да учествујем. То никад није био словенски дух. Ако ћемо неког да победимо, онда хајде да победимо лепотом, уметношћу. Ја сам за то.

Наши људи се углавном овде тешко сналазе, боре се. Тешко се живи, тешко се било шта организује. Али занимљиво је то да због нечега нико неће да се враћа у Србију. Сви кукају, а кад питаш: „А што се не вратиш у Крагујевац?“, чујеш: „Не, хвала!“

Кузма Прутков, „Фантазија“, Експериментални театар Пастила, редитељ Људмила РолдугинаКузма Прутков, „Фантазија“, Експериментални театар Пастила, редитељ Људмила Ролдугина

Да ли је то зато што је Москва град великих могућности, како си недавно рекао у ТВ емисији „Москва са нагласком“?

Да, овде има много више могућности да се нешто деси. Ово је велики град и увек може да се неко место ишчепрка. Ја тако мислим. То су ме питали на руској телевизији. Ја сам тако и одговорио. У ствари, они су ми рекли да тако кажем (смех). Јесте, кажем, град великих могућности...

А какве су иначе?

Могућности су... огромне (смех)! Постоји тај позитивни аспекат руско-српског пријатељства који је на вишем нивоу. Мислим да 50% тога што сам успео, можда и не бих успео да нисам са тих простора. Зато што постоји јако велика љубав и пријатељство и неко прихватање мене као човека који је дошао из Србије. Руси нас јако воле. Њима недостаје та енергија коју ми доносимо. На пример, у театру где ја радим сада у Москви, њима је баш та енергија потребна. Они то цене и воле. Функционише то неко садејство ширине руског човека, руске меланхолије и нашег лудила.

Ја волим што сам овде. То је неко моје лично искуство, лична прича, невезана са договорима на билатералном нивоу. Неким андерграунд путевима сам дошао до те неке приче која се мени свиђа. Ја овде испуњавам неки свој сан, који нисам могао да испуним у својој земљи, зато што бити пророк у свом селу је увек јако тешко и скоро немогуће. А овде се ипак нешто испуњава. Ја се испуњавам. Радим посао који волим. Ако и постоје те неке негативне струје и конотације тог избегличког живота у туђини, оне се бришу или их покрије та нека лепота заједништва и рада на истим вредностима. А то је уметност, вера. 

Копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције су забрањени.
comments powered by Disqus
+
Пратите нас на Фејсбуку!