Кремљ на дијети: Од Лењина до Горбачова

Владимир Иљич Лењин је имао велике политичке апетите, али је према гурманском начину живота био потпуно индиферентан. У мемоарима његове жене и сараднице Надежде Крупске описане су њихове породичне трпезе, али се уопште не помињу речи „ручак” или „вечера”. Најчешће се среће реч „исхрана”, и она је више везана за начин исхране болесника и дијету. Среће се чак и израз „подмирити”, који се обично користи за домаће животиње. „Лењин као да није ни примећивао оно што једе. Штавише, он није могао дати јасан одговор на директно питање свиђа ли му се то што једе”, пише историчар руског кулинарства Виљам Похљопкин у своме раду „Шта је јео Лењин?” Једино што су савременици у том погледу приметили код Лењина било је то што је волео да попије криглу доброг пива. Познати бољшевик је рођен и одрастао на Волги, где се још увек прави Жигуљовско пиво, чувено у целој Русији, и много година је провео у емиграцији у Немачкој, тако да се разумео у овај напитак.

Ручак са генералисимусом

Јосиф Стаљин се у погледу хране није држао Лењинових завета. Он је провео детињство у Грузији, где је кулинарска традиција изузетно богата. Чувена грузијска вина, посластице од сушеног воћа, разне врсте сира, добро зачињене чорбе, пилетина, говедина и јагњетина – све је то било уобичајено на празничној трпези грузијске породице. Стаљин је те ручкове памтио и у доба када се бавио илегалним револуцонарним радом изван свога завичаја. Касније, када је био у прогонству у Сибиру, имао је прилику да испроба и руску кухињу, нарочито јела са рибом. Сибирске реке и језера обилују деликатесним врстама рибе, тако да су чак и затвореници могли себи да приуште чорбу од чувене нелме, „царске рибе” на руској трпези. Много година касније су се чланови комунистичке врхушке, који су имали част да ручају са генералисимусом, сећали како су се најпре мрштили гледајући строганину (сибирску варијанту специјалитета карпаћо) од нелме, али су затим ипак пробали. Док је Стаљин био на власти свежа нелма је допремана из Сибира специјалним авионом и сервирана на кремаљску трпезу.

Строго поверљиво

Стаљинова трпеза имала је две специфичне особености. Конобари нису служили госте, него су одмах постављали предјело, чорбу, главно јело и десерте, и онда су одлазили. За трпезом се разговарало о важним питањима управљања државом, тако да су конобарске уши у трпезарији биле сувишне. Чак је дотле дошло да је сваки високи функционер сам устајао да себи налије у тањир шчи (чорбу од свежег или киселог купуса) или харчо (кавкаско јако зачињено чорбасто јело од говедине, пиринча и парадајза). Друга особеност се састојала у томе што је увек било на располагању преко десет врста вотке и коњака, укључујући и чувени кизљарски, који је Стаљин слао лично Черчилу. Владар СССР-а је пио умерено. Целог живота је најрадије пио цинандали и телиани, тј. бело и црно вино из грузијског региона Кахетија, направљено по технологији која се разликује од оне која је уобичајена у Европи. Од воћа је Стаљин највише волео банане, што је за оно доба било крајње егзотично.

„Нема леба” од кукуруза

Никита Хрушчов, који се борио против Стаљиновог „култа личности”, био је равнодушан према воћу, чак и крајње егзотичном. Додуше, на својој трпези није се посебно радовао ни кукурузу, који је после путовања у САД и одушевљења достигнућима америчке пољопривреде засејао на четвртини обрадиве земље СССР-а. Кукуруз је пре свега гајен као сточна храна, у жељи да се на тај начин реши проблем несташице производа од меса. Према тим производима Никита Сергејевич већ није био нимало равнодушан. „Од меса смо припремали веома много разних јела”, сећа се Хрушчовљева лична куварица Ана Дишкант у разговору са новинаром „Вечерње Москве”. „Месо с печуркама, кисело-слатко месо са сувим шљивама... Он је много волео свињски филе. Пржили смо га засебно. Најпре смо сипали уље у тигањ, а затим смо брисали тигањ салветом, тако да буде полусув. Лупали смо филе и пржили. Тако смо добијали веома укусне бифтеке”. Поред бифтека, Никита Сергејевич је волео и варенике (тестенина слична равиолима, само са пуњењем без меса). Њих је најрадије јео са филом од киселог купуса и црног лука, од ситног младог сира и павлаке, од кромпира и од вишања. Међутим, најомиљенија Хрушчовљева посластица био је ловачки кулеш. То је врло издашно козачко јело од просене прекрупе и сланине, нешто између масне чорбе и рагуа. По речима Ане Дишкант, Никита Сергејевич се тим јелом највише хвалио пред гостима. Торте за Хрушчова и његову жену наручиване су у Кремљу, где је специјално за те потребе постојала посластичарница.

Никита Хрушчов. Илустрација: ТАСС

Раскош у „периоду застоја”

Брежњев је у кулинарској историји руске врхушке остао запамћен по томе што су у његово време кремаљски кувари обновили традицију кувања чорбе од ракова, старинског руског јела које се често служило пре револуције у угледним руским кућама, а затим је некако потпуно запостављено. Та чорба помало личи на чувени средоземни руј (rouille), али има и неке особености. Припрема се прилично једноставно. Важно је само пронаћи двадесетак живих и крупних речних ракова. Они се најпре прокувају у ретком рибљем буљону, из ракова се извади меко месо, а оклоп се пропржи. Пропржени оклоп се ситно меље и око пет минута се динста на мало растопљеног маслаца у дубоком тигању. Затим се та смеса и месо стављају у буљон и оставе да прокључају. Бибер, ловоров лист и мирођија се додају по укусу, и пред вама је омиљено јело човека под чијом је влашћу почео „период застоја” у Совјетском Савезу.

Љубитељ дивљачи

Лов је спадао међу неутољиве страсти Леонида Иљича. „Сваког четвртка после седнице Политбироа Брежњев је са партијским друговима одлазио у лов. Седница је понекад трајала само четрдесет минута”, сећа се у интервјуу за лист „Комсомольская правда” генерал-мајор КГБ-а Михаил Докучајев. „Сваки ловац је добијао коферчић са четврт литра коњака и сендвичима”. Успешан лов се завршавао богатом гозбом, на којој су служени специјалитети од дивљачи (најчешће од дивље свиње). Од јаких алкохолних пића Брежњев је највише волео зубровку. То пиће је на руску трпезу стигло из Белорусије. У питању је вотка у којој је одстајала горка трава из националног парка Беловешка шума.

Ловац Леонид Брежњев. Илустрација: ТАСС

Перестројка укуса

Управо у Беловешкој шуми ће касније бити потписани судбоносни споразуми о формирању Заједнице независних држава (ЗНД) и ликвидацији Совјетског Савеза. Међутим, на тим споразумима неће бити потписа Михаила Горбачова, аутора перестројке и јединог председника СССР-а. Све ће бити потписано у његовом одсуству. Горбачов, који спада међу најомраженије државнике у данашњој Русији, чак и док је био председник водио је рачуна о исхрани више него његови претходници. Јео је разноврсну храну, и увек у малим порцијама. „Он је склон гојазности и зато је ограничавао своју исхрану”, прича у интервјуу за украјински портал Segodnya.ua Горбачовљев кувар Анатолиј Галкин. „Често је говорио: ’Направи ми салатицу. Нећу ништа топло, а десерт поједи сам’. Обожавао је бело грожђе без коштица, а такође кандирано воће, урме и коштуњаве плодове”. Председник СССР-а је највише волео каше. У том смислу је пред њим увек био прави краљевски мени: „Каша од хељде, каша од гершле, каша од јечма... Посебно је волео кашу од целог зрна гершле”, наставља Галкин. „Њу смо кували по осам сати, али је вредело труда. Кашу од хељде смо му припремали на различите начине, у зависности од његовог расположења. Некад житку, некад растреситу, са печуркама, са сланиницом... Понекад је тражио кашу од пиринча или од проса”. Горбачов и његова супруга су калоричну и кабасту храну јели само на великим прославама. Тада је припремана јагњетина, дивљач, кечига, или је у рерни печен бестер (хибрид моруне и дугоносе кечиге) преливен шампањцем. Али чак и на таквим гозбама супружници нису волели да трпеза обилује специјалитетима. Данас се Горбачов лечи у Немачкој, где је његова дијета далеко скромнија. И ту нису у питању лични принципи, него строга дијета коју су му преписали лекари.

Михаил Горбачов. Илустрација: ТАСС

Росијскаја газета. Сва права задржана.