Пет чувених совјетских песама Другог светског рата

„У земуници” ("В землянке")

Ратни дописник листа „Комсомольская правда”, песник Алексеј Сурков, добио је 1941. године задатак да напише текст о Деветој гардијској стрељачкој дивизији, и том приликом се нашао на удару непријатељских пројектила. Када се извукао, Сурков се са осталим новинарима и члановима штаба сместио у земуници, где је и написао стихове. У зиму 1942. године Алексеј Сурков се упознао са композитором Константином Листовом и понудио му своје стихове. Недељу дана касније песма је била готова, а 25. марта 1942. године лист „Комсомольская правда” објавио је ноте и текст. Речи „До тебе ми није лако да стигнем, а до смрти је четири корака” брзо су постале популарне. После заузимања Берлина 1945. године Лидија Русланова је отпевала песму „У земуници” испред зграде Рајхстага и Бранденбуршке капије.

„Тамна је ноћ” ("Темная ночь")

Филм Леонида Лукова „Два борца” сниман је у евакуацији 1943. године. Била је потребна песма за сцену где јунак кога глуми Марк Бернес пева својим саборцима у земуници. Најпре се појавила мелодија, а затим су се стицајем околности готово одмах спонтано појавили и стихови: „Тамна је ноћ, само меци звижде степом / Само ветар зуји у жицама, бледо звезде трепере / У тамној ноћи ти, вољена, не спаваш, знам / И крај дечијег кревеца кришом сузу бришеш...” Та епизода је снимљена већ наредног дана, а песма је постала позната пре него што је приказан филм. За њу је сазнао чувени совјетски певач Леонид Утјосов и снимио је плочу. То, уосталом, није утицало на даљу судбину „Тамне ноћи”. Певали су је многи, али је она остала омиљена управо у извођењу Марка Бернеса.

„Чекај ме” ("Жди меня")

У лето 1941. године, када је рат већ почео, прозни писац и песник Константин Симонов је написао стихове „Чекај ме и ја ћу се вратити, само упорно чекај”. Посветио их је својој вољеној – глумици Валентини Серовој. Читао их је војницима док је обилазио фронт. Ови продорни стихови, пуни чежње за вољеном, ускоро су постали општепознати. У почетку Симонов није планирао да их штампа, али се предомислио када је схватио колико су популарни. Најпре је неколико новинских редакција одбило да штампа стихове „Чекај ме”, да би их 1942. године објавио лист „Правда”. Испоставило се да је лирска поезија била спас за многе људе који су у мрачним годинама рата остали у позадини да чекају своје војнике.

За филм по мотивима Симоновљеве драме „Младић из нашег града” написана је и музика уз стихове. Та песма се пева у филму када главна јунакиња наступа у болници и међу рањеницима налази свог мужа.

„Плава марама” ("Синий платочек")

Ова песма је настала непосредно пред рат. У Москви је 1940. године гостовао пољски оркестар „Плави џез”. На концертима је пијаниста и композитор Јежи Петерсбурски свирао своју нову мелодију, а песник Јаков Галицки, чим ју је чуо, написао је за њу стихове. Када их је показао Петерсбурском, овај је направио музички аранжман и тако је рођен чувени валцер „Плава марама”. Изводиле су га многе руске певачице, али је у целом народу постао популаран 1942. године, када га је први пут отпевала Клавдија Шуљженко, легенда совјетске естраде. За време гостовања на фронту добила је стихове прерађене на војни манир и у тој варијанти је „Марама” почела да се пева на концертима и снима на плочама.

„Каћуша” ("Катюша")

Ова песма је први пут изведена 1938. године. Лидија Русланова, позната совјетска извођачица народних песама, чула ју је на проби оркестра Државног џеза, а затим отпевала на своме концерту у Дворани са стубовима у Дому Савеза у Москви. Током рата се појавило мноштво верзија ове песме. Сви су мислили да није у питању замишљени лик, него да Каћуша из песме стварно постоји. „Каћуша” је популарна и дан-данас, не само у Русији, него и у свету.

Росијскаја газета. Сва права задржана.