Најбољи роман 2015. у Русији: Прича о љубави муслиманке и комунисте

Летња лектира: емотивна страна руске књижевности

Објављивање романа 39-годишње Јахине је у претходној 2015. години био књижевни догађај о коме се највише причало.

Критичари су овој књизи дали високу оцену. Павел Басински (Росијска газета) написао је: „Алхемија претварања трагичне историјске теме у високу уметничку прозу је изузетно сложена <…> Пред нама је веома моћан књижевни деби који смо тако дуго чекали. Важно је да је алхемија дала резултат и тема је преточена у књижевност“. Гузељ Јахина прича за „Руску реч“ о животној причи на којој је и заснована књига о Совјетском Савезу из 1930-их.

– Гузељ, о чему се говори у вашем роману?

–У Совјетском Савезу је 30. јануара 1930. године издат указ „О активностима у правцу ликвидације домаћинстава кулака на подручјима потпуне колективизације“ . То је био почетак велике кампање против имућних сељака. Кулацима је одузимана имовина, а они су пресељавани у далеке, пусте области Совјетског Савеза: у Сибир, Казахстан и на Алтај. Мој роман говори о тим догађајима. То је прича о судбини жене, једне од 3 милиона кулака којима је одузета имовина, и једне од 6 милиона људи пресељених у посебна подручја. („Кулак“ је термин из совјетског времена. Он је коришћен као назив за имућне сељаке од којих је под комунистичким паролама одузимана имовина и који су затим хапшени – „Руска реч“).

Понесите на одмор нешто лепо за читање

Ако се само мало издигнемо изнад теме којој је посвећена радња, онда је то роман о превазилажењу митолошке свести. Главна јунакиња је Татарка, сељанка Зулејха, која живи у затвореном, мрачном свету, где има места и за веру у Алаха, и за кућне и друге духове, и за патријархални начин живота. Она би тако остала да живи у том средњевековљу да није било околности које су је приморале да се пресели у савремени свет.

Она доспева у низ трагичних околности, и те околности је на необичан начин доводе до унутрашњег ослобођења, до снажне промене њене личности.

– Да ли је то књига и о љубави?

– Нема сумње, љубав је једна од централних тема романа. Други главни јунак књиге је мушкарац, и то мушкарац друге националности, друге вероисповести и из другог социјалног слоја. Татарка Зулејха исповеда ислам, а Рус Иван – комунизам. У почетку приче они су супротност једно другом, али током читавог романа се крећу једно другом у сусрет.

– Ваш роман ће бити преведен на 16 језика и биће објављен у 24 земље. У тексту има много татарских речи. Шта бисте посаветовали преводиоцима?

– Заиста, у првим „сеоским главама“ текст је засићен татарским речима, које се органски уклапају у руски текст. Ја сам намерно направила спој туранске лексике са руским текстом тако да превод није ни потребан, јер читалац може сам по контексту да се досети о чему је реч. Мислим да то ствара праву атмосферу.

Преводиоци имају друга питања која нису везана за татарску лексику. Њима није јасно шта означава конкретан руски синоним и који смисао носе речи затворског жаргона. Питали су такође и за одређене историјске реалије.

– Говорили сте да је то животна прича ваше баке. Критичар Павел Басински је написао: „Да би написала такву књигу списатељица мора сама привремено да постане таква бака, али да истовремено остане млада и да схвата време у коме живи“. Како вам је то пошло за руком?

Повратак руског романа

– Књига није заснована на мојој биографији. Из живота моје баке сам преузела период (1930-1946) и правац: татарско село – Казањ – Краснојарск – река Ангара – забит у тајги, где су људи остављени без средстава за опстанак. Поред тога, из бакиних успомена сам преузела две епизоде: како усред реке тоне теретни чамац са неколико стотина затвореника закључаних иза решетака, и друга, сасвим мала, о томе како је један затвореник, професор, давао баки часове математике по њеној сопственој жељи. Све остало је или уметничка визија, или је преузето из мемоара кулака којима је одузета имовина и који су прошли кроз ГУЛАГ.

Бака је отишла у Сибир као мала девојчица, заједно са раскулаченим родитељима, тамо је одрасла и формирала се као личност. Мени је међутим, далеко занимљивије било да пратим како се мења жена која је већ одрасла. Јунакиња моје књиге на почетку романа је већ напунила 30 година.

– То је ваш први роман. Шта вас је навело да почнете да пишете?

– Ја сам од детињства много писала. Писала сам детективске и авантуристичке приче, и стихове, наравно. Сама сам издавала школске новине и била сам уредница омладинских новина у нашем рејону. Међутим, у протеклих 10 година сам се бавила другим стварима – радила сам у сфери маркетинга. Затим сам одлучила да се вратим ономе што ми се увек допадало.

Млади руски писци 21. века

Росијскаја газета. Сва права задржана.