Оружје за рат и лов: руска рогатина

Рогатина је исконско словенско оружје, какво Европа практично није познавала. Нешто слично су правили само Викинзи, суседи и стари непријатељи Словена. Рогатина се може упоредити са копљем, с тим што се од њега доста разликује по величини и тежини. Врх обичног копља је ретко био тежи од 400 грама, док је челични врх рогатине (који се називао „рожон”) могао бити тежак и до један килограм. Рожон је био дуг око пола метра, при чему је две трећине овог металног врха чинило широко сечиво у облику ловоровог листа заоштрено са обе стране. Врх рогатине био је дебео око центиметар и по. Он је фактички изгледао као моћан бодеж, који се причвршћује за масивну дршку дужу од висине човека. Рогатина је могла да се користи за пробадање и сечење главе и удова непријатељских војника, а ране које је наносила биле су посебно дубоке и широке.   

Ово убојито оружје стари Словени су користили за лов на медведа, господара шуме. Један ударац рогатином био је довољан да се звери нанесе смртна рана. Испод сечива је био причвршћен попречни комад метала. Медвед се инстинктивно шапама бацао на овај попречни шиљак и тако сам себи заривао врх рогатине у тело. Отуда потиче руска изрека која се и данас користи: „ићи на рожон” (српски еквивалент: ићи главом кроз зид), што значи непромишљено и непотребно се излагати опасности.

Плодови пропаганде из 16. века о Ивану Грозном

Једна од најукорењенијих историјских фалсификација о Русији, овековечена на чувеном платну Иље Рјепина, јесте прича да је цар Иван IV Грозни убио свог сина. Један од ретких који су нешто учинили против овог успешног продукта европске пропаганде из 16. века о „варварској Русији која угрожава Европу“ био је - Стаљин.

Рогатина је Русима омогућила да населе шумска пространства и супротставе се опасностима у природи, а била је и ефикасно оружје против непријатеља. Летописи говоре о рогатинама које су руске ратничке дружине користиле почетком 12. века. Сто година касније монголско-татарска најезда је означила почетак нове епохе у развоју руског хладног наоружања, али испоставило се да је облик рогатине толико ефикасан да се она сачувала током наредних пет векова. Углавном ју је користила пешадија.  

Летописци су у више наврата писали о томе како су руски војници користили рогатину. Ово моћно оружје ипак није спасло кнеза Нижњег Новгорода од тешког пораза на реци Пјани 1377. године. Нико, наиме, није очекивао напад татарске војске и зато су многи кнежеви ратници били пијани и нису чак стигли ни да насаде сечива на дршке. Летописи такође пишу о томе да је руска војска наоружана рогатинама 1444. године успешно одбранила Рјазањ од напада Татара. Руси су рогатину у ратовању користили све до краја 17. века.

Имућни ратници су могли себи да приуште посебно вредно и декорисано оружје. Право ремек-дело староруских оружара је рогатина кнеза Бориса Тверског, искована почетком 15. века. На делу оружја који се користи за причвршћивање сечива за дршку налази се мајсторски израђена гравура у сребру. Ковач је кроз овај украсни елемент успео да пренесе читаву причу о подвигу претка власника оружја, кнеза Михаила, и о његовој трагичној смрти од татарске руке. У архивама Оружејне палате Кремља пронађени су описи свечаних рогатина царева Ивана Грозног и Бориса Годунова. Оне су, као један од симбола царске власти, у посебно свечаним приликама ношене у поворци иза цара. 

После реформи Петра I главни модел хладног оружја пешадије у руској војсци постао је бајонет. Међутим, рогатина се и даље користила као оружје за лов. Руски сељаци су све до почетка 20. века с њом ишли у лов на медведа. И не само сељаци. Једна од омиљених забава императора Александра II (1818-1881) био је лов на медведа помоћу рогатине. Цар који је био физички снажан није се плашио да уђе у обрачун са господаром шуме. Сведок једне од ових борби био је Ото фон Бизмарк, који је у то време био изасланик Пруске у Русији. У овој необичној врсти ловачке забаве уживао је и гроф Лав Николајевич Толстој, који једном приликом замало није страдао у канџама разјарене звери.

Росијскаја газета. Сва права задржана.