Захар Прилепин поново међу Србима

Захар Прилепин у Руском дому у Београду, 30.10.2015.

Захар Прилепин у Руском дому у Београду, 30.10.2015.

Алина Јаблочкина
У Руском дому у Београду 30. октобра је одржан сусрет са руским писцем Захаром Прилепином. По речима самог аутора на интернету га често третирају као политички ангажовану личност, „а чим тако пишу, значи да је истина“. Прилепин се такође бави новинарством и музиком, па чак и глуми у филмовима. Због тога је позвао госте да постављају питања о свему што их интересује – о политици, музици, филму, Путину, Донбасу, Србији и о пишчевој породици. Преносимо вам најзанимљивије делове тог разговора.

О периду застоја, о илузијама

Захар Прилепин је, како сам каже, у Србији већ седми или осми пут. На самом почетку сусрета је рекао да би желео да доведе своју породицу у Србију и да је пун дивних осећања. У једном ранијем наступу Прилепин је изјавио да су Срби једини прави пријатељи Руса и да многи у Србији и поред западне пропаганде сагледавају разноликост овога света.

У овом сусрету, међутим, више се говорило о Русији него о Србији. Може се рећи да је гост током разговора представио комплетан портрет савременог руског друштва.

„У друштвенополитичком животу Русије настала је парадоксална ситуација“, каже писац. „У Русији сви схватају све, али је мало оних који могу то да кажу. Па чак ако неко и може, он се не труди у том правцу. Због тога се код нас једни исти ликови појављују у свим новинама и на свим ТВ каналима. Истих тридесетак људи гостује и на Првом каналу и на Еху Москве. Русија није успела да створи нову националну елиту, и због тога код нас постоје класе које нико не може померити с места. Оне господаре у свим сферама“.

У циљу да бар мало разбије ту једноликост Захар Прилепин је пристао да води емисију о руској рок-музици на једном ТВ каналу. По његовим речима, током последњих 50-70 година огроман део народне свести везан је за сферу музике. Старија генерација је слушала Окуџаву, Висоцког, Дољског и Галича, док је Прилепиново покољење слушало Гребеншчикова, Цоја, Башлачова и Кинчева. Затим је дошла генерација „за коју се и не зна шта је слушала“.

„Увек сам имао жељу да доведем те људе у студио и да их питам сносе ли они одговорност за све оно што се догодило у Русији. Хоћу да схватим зашто Андреј Макаревич одлази на територију Украјине да тамо пева, а Александар Скљар из истог разлога одлази у Донбас. Зашто Земфира на концерту маше украјинском заставом, а Јосиф Кобзон носи у Доњецк хуманитарну помоћ, док група „Любэ“ нигде не иде и своју отаџбину воли у Русији. Знате, ја бих био задовољан када би се сви људи из света уметности понашали као Мајка Тереза, тј. кад би увек пропагирали добро и љубав, свима делили хлеб, мед и ракију. Али тако се нико не понаша. Чак ни Пушкин, Љермонтов, Достојевски, Шаљапин, Јесењин и Висоцки нису се понашали као Мајка Тереза. Сви су они били дубоко исполитизовани људи и били су свесни своје одговорности за све несреће које је доживела Русија и победе у којима је тријумфовала. Разлика од садашње ситуације у нашој култури је у томе што ја не могу ни да замислим Пушкина и Достојевског како машу украјинском заставом на концерту, као што то ради Земфира. Они су били велики хуманисти, волели су човека, саосећали са њим, али се никада нису тако понашали. То важи чак и за Херцена, чак и за Буњина и Мерешковског.

Према Прилепиновим речима, огроман број људи у данашњој руској култури гаји илузију о постојању некаквог простора толеранције и политичке коректности, некаквих цивилизацијских достигнућа изван којих се налази само Русија.

„Неки људи су нам саопштили да треба живети без идеологије, изван религије, изван државе, изван народа, изван националних интереса, у некаквом великом, заједничком, добром свету. Али они су нас преварили, јер су за себе задржали све оно од чега су нам предложили да се ми одрекнемо. Мени то делује веома смешно. Или веома тужно.

О књижевности

На молбу гледалаца да „каже нешто о књижевности“ Захар Прилепин је представио своју књигу „Обитељ“ (преведена је на српски језик) у којој се говори о соловецким логорима 1920-их година. Књига се, каже аутор, појавила сасвим случајно. Редитељ Александар Веледински позвао је Прилепина да путује са њим у Соловецки манастир надајући се да ће овај написати дело које ће затим моћи да се екранизује.

„Живели смо тамо и посећивали све службе. То је манастир који ће 2029. године прославити 600 година постојања. Најболнији и најстрашнији тренуци руске историје преплетени су са историјом Соловецког манастира. Тамо је био затвор за разне бунтовнике. Када је почео грађански рат у Русији француска и енглеска ескадра су ушле у Архангелск и Мурманск и направиле тамо концентрациони логор. Бољшевици су их затим протерали, али су и сами искористили тај логор. Све у свему, тамо је пет векова био стравичан затвор. И када сам почео да пишем о догађајима у логору крајем 20-их година, ужаснуло ме је сазнање колико различитих типова карактера морам да опишем. Да бих то избегао одлучио сам да напишем повест, али ради те повести сам купио неколико стотина књига и читао их све док ми глава није ’прокувала’. Нацртао сам огромну карту, излепио на њој фотографије мојих ликова и нацртао шему њиховог кретања по логору. Почео сам да пишем тек кроз три године. Тада су сви ти људи оживели, почели да се крећу, и све се то претворило у повест, затим у роман, и најзад у велики роман. Схватио сам да могу никада и да га не завршим јер су ти ликови, а има их 140, почели једни са другима да ступају у некакве односе, и то је већ излазило изван оквира моје ауторске воље. Раније сам читао како је Толстој говорио: „Шта је урадила Наташа Ростова? Удала се. Ко би рекао?“ Тада сам овако размишљао: „Ма лажеш ти, брадоња, све си ти знао“. И ето, тек после 10 година књижевног рада схватио сам да је Толстој говорио истину.

Прилепин сматра да је бављење књижевношћу ирационално, и да је сваки написани текст већи од свога аутора, јер може имати веома много интерпретација. Али ако говоримо о руској класици онда је у крајњој линији једно извесно: руски класици су много волели своју отаџбину.

Фотографија: Алина Јаблочкина

О Донбасу, о хуманитарној помоћи

Захар Прилепин је неколико пута био у Донбасу. Чак и у најпоштенијим изборима, каже он, 80% становништва Донбаса гласаће да никада не буде у саставу Украјине, и поред тога што су многи љути на Русију.

Преко своје странице на Фејсбуку писац је прикупљао средства за хуманитарну помоћ цивилима и устаницима у Донбасу.

„Једном је требало да скупим пола милиона рубаља. Покушао сам то преко руских политичких партија, преко руских телевизијских водитеља који се представљају као највеће патриоте. Другим речима, покушао сам преко свих професионалних патриота. Нико од њих ми није дао ниједну рубљу. Шапатом су ми говорили: „Захаре, под санкцијама смо, ништа ти не можемо дати“. Најпознатији руски телевизијски водитељ ми је чак и забранио да долазим у његов програм. Тада сам написао на Фејсбуку да ми је потребан тај новац. Скупио сам га за пет сати. У следећој прилици сам поставио обавештење и скупио 20 милиона рубаља за недељу дана. Тако сам три пута заредом ишао у Донбас и успут сам купио читаву колону шлепера са намирницама и лековима. И схватио сам две ствари. Прва: људи у Русији су веома предусретљиви и дарежљиви. Друга: огроман део политичке и телевизијске елите у Русији није оно за шта се представља. Они само играју одређене улоге. И то ме веома жалости.

О ситуацији са мигрантима

Наравно, у Београду, где су доскора у центру града стајали шатори са избеглицама, морало је бити постављено и то питање. Прилепин је рекао да је та тема непосредно везана за победу Русије у Сирији, иако је миграциона криза почела пре него што је Русија покренула војну акцију.

„Када би европске земље и САД помогле Русији у Сирији и Ираку, то би имало одређени утицај на читав азијски појас. То би ослободило Европу од избеглица. Русија би могла још једном да наступи у улози заступнице европског идентитета. Али нажалост, многи за то нису заинтересовани. Парадокс је још и у томе што није рационално да Русија ослобађа Европу од најезде имиграната, бар када је реч о Немачкој, Француској или Италији, јер те избеглице не долазе у Русију. Та криза би у неком смислу Русима чак и одговарала. Али победа Русије на крају крајева има супротан ефекат, а то је да избеглице напуштају Европу. Што се брже успостави мир у Сирији, брже ће се и људи вратити својим кућама. Али знам једно: како год да се све ово заврши, нико неће бити захвалан Русији.

О интелектуалној елити

На питање једног госта како се може разбудити успавана интелектуална елита Прилепин је одговорио да елита не спава и да је веома активна. Додуше, по пишчевом мишљењу, за руску елиту су карактеристична „расута” схватања. Људи се залажу за све што је добро и против свега што је лоше, али ништа од тога не могу јасно да формулишу.

„Недавно је новинар Андреј Бабицки написао да се у Русији формирало демократско друштво, да 86% Путинске већине обухвата све – православне, будисте, муслимане, атеисте, центристе, левичаре, десничаре, тј. оне који су спремни да сарађују са људима различитих схватања. У извесном смислу у Русији постоји огромна потреба за обичном људском искреношћу и доследношћу. Буди шта хоћеш, само немој свакога дана мењати ставове. Русија је током последњих 25 година прошла кроз фазу илузија заљубљености у предводнике демократије и перестројке, затим у генерале на фронту, па у звезде шоу-бизниса, па у политичаре „Јединствене Русије“, затим у Наваљног, а затим у све што је супротно. Сада би ваљало имати бар нешто што се неће расути кад га узмеш у руке.

По пишчевом мишљењу, руски конзервативизам састоји се управо у тој жудњи за нечим сталним и непроменљивим. Треба рећи и то да је руска интелигенција крајње узбуђена. У Русији на протестне митинге излазе десетине и стотине хиљада људи. Како каже Прилепин, Русија је једина земља на свету где митинге окупљају писци и музичари. На пример, 2011. године митинге су организовали Акуњин, Биков, Кашин и Проханов.

„Кад сам питао у Италији или Великој Британији да ли код њих писци могу да организују митинг, сви су се смејали и мислили да се шалим. Они кажу: ’Шта ће нам писци на митинзима? Нас њихово мишљење уопште не занима’. А ми, ето, живимо у земљи где је песник више од песника, мање од песника, или уопште није песник. То је у суштини нормално, јер су људи у сфери уметности на неки начин већ избрусили своја схватања, они су тешком муком дошли до њих. Ти људи не заступају неке ставове зато што су за то плаћени. Једном сам у Донбасу разговарао са човеком који је тамо трећи по својој функцији. Тада је то био Пургин. Он ми је рекао да је све што се данас дешава у Донбасу описано у текстовима Проханова, Лимонова и Дугина. Током 90-их се сматрало да је све то маргинално и глупо. Али они који су те људе називали маргиналним личностима нестали су и нико их се не сећа. А реалност коју су створиле те маргиналне личности постоји. И реалност коју данас смишљају Акуњин и Улицка, Рубинштејн и Шендерович такође може постати наша реалност у будућности. Јер Русија је таква земља.

О националној идеји

Прилепин тврди да у Русији не треба измишљати никакву националну идеју. Та идеја, каже он, не може бити ни „црвена“ ни „бела“. Ни патриотска, ни либерална.

„На крају крајева Русија треба само да буде у равни своје хиљадугодишње историје, која је врло разнородна, али има једно јасно усмерење – да чува своју разноликост, свој вектор евроазијске силе и своју послушност различитим законима. Тако је било и у староруској књижевности где није важио појам прогреса него појам ’бити као први кнезови’. То је и била руска национална идеја. Бити као хиљадугодишња Русија – то је заправо наша национална идеја у данашње време. Ја бих предложио националну идеју, али само за период од 20 година. Ми имамо 20-25 милиона младих људи, омладине и деце. Треба уложити огромна средства, као у 10 олимпијада, у њихово васпитање и њихов развој, у њихово познавање најновијих технологија, језика, борилачких вештина и ручног рада. То је оно што треба да научи тих 25 милиона људи, и ми ћемо добити супер-елиту која ће говорити на свим језицима, познавати све интернет-апликације, пуцати из свих врста оружја, и они ће бити апсолутне патриоте Русије. Тај циљ се не може у потпуности достићи. Али ако од тих 25 милиона добијемо бар 15 милиона таквих, где ће нам бити крај?

Фотографија: Алина Јаблочкина
 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“