Московски сајам књига: Шта је Русима занимљиво у српској књижевности?

Руска реч: Чиме српска прича може да заинтересује савременогруског  читаоца?

Василиј Соколов: Разноликошћу. Много сам прича превео. Веома су живе и веома различите. Прочитајте ову антологију („Ухвати звезду падалицу”) и наћи ћете Кафку, Чехова... На пример, „Смрт лабудова” – као да читам Чехова. Његове тешке приче, велике приче. Читам „Тајно друштво” као да држим у рукама Кафку. Или наилазим на дивну фантастику, политичко-сатиричну фантастику. Ето чиме. Том разноликошћу. И нису само приче у питању. Нажалост, антологију српске приче издату прошле године су грешком послали у Пекинг. И тамо има много прелепих прича, али је представљена и поезија и драма.

Шта урадити да би српска књижевност постала приступачнија руској читалачкој публици?

В. С.: Тући издаваче по глави. Или власнике књижара. Навешћу вам пример Моме Капора. Преводио сам његова дела. Он није тако популаран у књижарама, али погледајте на интернету: постоје читави клубови људи који га воле и поштују. Читају „Сарајевску трилогију” која је изашла у тиражу од хиљаду примерака. Читају и плачу. А да не говорим о Бори Ћосићу, о првом делу које сам превео и које је постало хит – „Улога моје породице у светској револуцији”. У издаваштву  „Азбука” књига је два пута издата, у тиражу од седам хиљада примерака. Српска књижевност је веома добра, а издавачке куће ме збуњују.

Забрињава ли вас будућност српске књижевности, мали тиражи?

В.С.: У принципу, не. Али ме брине понашање наше књижевне критике. Превео сам за „Азбуку” предиван роман Владимира Пиштала „Тесла, портрет међу маскама”. Знате ли каква је била реакција? „Шта је то?! Роман о Теслином животу! А где су сва његова чуда, изуми, абракадабра?!” А имате прекрасно написани роман о његовом тешком животу, о невероватном животу. А они питају где су изуми о којима постоји вероватно милион књига. А какав је био човек, како је живео? Нико не зна и никог не занима. Ето, то је наша критика.

Ког српског писца маштате да преведете?

В.С.: То је драма мог живота. Био је један. Милош Црњански. Он је за време рата био у емиграцији у Лондону, написао је тамо предивни „Роман о Лондону”. Прича о руском белом официру, о страдању човека који је волео Русију али није могао да се врати. Почео сам да преводим, не надајући се да ће бити објављена. Онда сам видео преведени роман у продаји. Мислим да је то била 1989. година. И почео сам да га листам и... позлило ми је. Не, то није био мој превод, то уопште није био превод. То је било нешто... ни отприлике, ни приближно. Не знам да ли је преводилац знао српски језик. Тај чаробни стил Црњанског... Клонуо сам душом. То је сад немогуће објавити. Ја бих чак рекао да „Роман о Лондону” није ништа слабији од „Беле гарде” Булгакова у томе како описује емиграцију. Можда је чак и бољи.

Росијскаја газета. Сва права задржана.