Сто година клавирског чаробњака Свјатослава Рихтера

Рихтер је на својим последњим концертима седео за клавиром готово у потпуном мраку, како би се публика максимално концентрисала на саму музику. Извор: ТАСС.

Рихтер је на својим последњим концертима седео за клавиром готово у потпуном мраку, како би се публика максимално концентрисала на саму музику. Извор: ТАСС.

20. марта навршило се 100 година од рођења руског пијанисте Свјатослава Рихтера, једног од највећих и најславнијих мајстора клавира у историји. Овај префињен, снажан и изузетно необичан човек пунио је највеће светске сале, али је више волео да путује Транссибирском железницом и држи концерте у малим успутним местима.

Свјатослав Рихтер је рођен 20. марта (7. марта по старом календару) 1915. у Житомиру, у породици композитора немачког порекла и руске племкиње.

Први учитељ музике био му је отац. Међутим, он је убрзо одустао од идеје да музички образује свог сина. Мали Рихтер је, наиме, категорички одбијао да вежба скале, говорећи да оне немају никакве везе са правом музиком.

Пошто се ослободио очевог ауторитета, мали Рихтер је одлучио да нађе свој пут у уметности и да се самостално бави музиком. Већ са десет година свирао је Шопенов ноктурно, а са петнаест је, захваљујући изузетној меморији и вештини свирања са листа, постао корепетитор у Одеској филхармонији. Са 19 година Рихтер је већ свирао као корепетитор у Одеском оперском театру.

Када је напунио 22 године, Рихтер, већ љубимац публике, одлучио је да стекне музичко образовање. Покушава да се упише на Московски конзерваторијум у класу професора клавира Хајнриха Нојхауса. Касније се Нојхаус присећао свог ученика на пријемном испиту: „Човек без музичког образовања покушава да упише конзерваторијум! Било је занимљиво видети овог јунака... Свирао је доста суздржано, рекао бих чак изразито једноставно и строго. Његово извођење ме је одмах одушевило због неког изванредног понирања у музику. Шапнуо сам својој студенткињи: ‘Мислим да је он генијалан музичар’.“

Рихтер се уписао на конзерваторијум, али студирање му је тешко ишло. Нојхаус је сваки пут морао посебно да се заузима за свог талентованог студента. Три пута су хтели да га избаце, али на крају је ипак добио диплому.

Свјатослав Рихтер изводи Другу сонату за клавир Сергеја Прокофјева оп. 14 (1912). Снимак из 1964.

Почетком рата у Рихтеров дом долази несрећа: отац му је стрељан због немачког порекла, а мајка одлази у Немачку. Рихтер за време рата наставља да даје концерте. У Лењинграду изводи славну Седму клавирску сонату Прокофјева.

Овај самосвојни геније после рата постаје познат широм Совјетског Савеза. Његови концерти доживљавају огромну популарност и у земљама Источног блока. Међутим, није му било дозвољено да наступа на Западу.

О Рихтеру је на Западу почело да се говори 1958. после Првог такмичења „Чајковски“ у Москви. Две године касније Рихтерова слава постаје тако велика да совјетске власти једноставно не могу да му не дозволе турнеју. Тако Рихтер 1960. одлази у Финску, а затим и у САД, где наступа са серијом концерата у Карнеги холу.

Његови концерти су са одушевљењем дочекани и у Енглеској, Француској, Италији, Јапану. Објављивани су стално нови снимци. Рихтер није волео да снима у студију и зато број плоча зависи од броја концерата. Након што је 1964. добио подршку дискографске куће EMI, покренуо је годишњи летњи музички фестивал, који се одржавао недалеко од града Тур у Француској.

Свјатослав Рихтер у студију (1965). Извор: Getty Images/Fotobank.

Рихтерова музика је оставила посебно снажан утисак на његове нове пријатеље у свету уметности. Марлен Дитрих је у својим мемоарима записала: „Увече се публика окупила око њега. Док је свирао, жена која је седела иза његових леђа срушила се на под и умрла. Изнели су је из сале. Овај случај је на мене оставио огроман утисак. Помислила сам: ‘Каква изузетна судбина: умрети док свира Рихтер!’.“

И када је већ постао невероватно популаран, Рихтер је и даље изузетно водио рачуна о својој слободи. Мењао је програме концерата у последњем тренутку, одбијао позиве који су обећавали велики успех. Истовремено је прихватао сасвим неразумне пројекте. Када му је било седамдесет година, путовао је возом од Москве до Владивостока и успут давао концерте у малим градовима.

У једном од интервјуа из последњих година живота Рихтер је говорио о новом концертном програму: „Одсад свирам у мраку како бих уклонио све споредне мисли и дозволио слушаоцу да се сконцентрише на музику, а не на извођача.“

Заиста, на својим последњим концертима Рихтер је седео за инструментом готово у потпуном мраку. Сноп светлости оцртавао је само извесне контуре његове силуете, подстичући слушаоца да се у потпуности препусти музици коју је Рихтер пронео кроз читав свој живот.

Свјатослав Рихтер је преминуо 1. августа 1997. у Москви.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“