Чињенице о руском квасу

Почетком 15. века у Русији је постојало преко 500 врста кваса. Извор: PhotoXPress.

Почетком 15. века у Русији је постојало преко 500 врста кваса. Извор: PhotoXPress.

По врућини ништа није боље од хладног, крепког кваса. Право време да се подсетимо чињеница из историје традиционалног руског напитка.

Омиљен у народу

Може се рећи да ниједан напитак у Русији није имао тако богату историју. Квас се помиње у летопису из 996. године: новообраћеним хришћанима по указу кнеза Владимира нуђени су „храна, медовина и квас“. Крепки освежавајући напитак био је омиљен у народу. Волели су га сви, и стари и млади, без обзира на чин и титулу. Квас је био омиљено пиће у царским одајама и за манастирском трпезом, у сеоским избама и војничким касарнама, на вашарима и у салонима високог друштва. Он је био обавезан део чак и у порцијама затвореника.

Почетком 15. века постојало је преко 500 врста кваса: слатки и кисели, са наном и са сувим грожђем, густи и чорбасти, мирисни и „целодневни“, бели и ражани, са реном (уралски) и бољарски, ароматични и просени, са бибером и са крушком... Квас са куваним крушкама је крајем 19. века био најпопуларнији освежавајући напитак у првопрестоном граду Москви. Традиционални рецепт за припремање кваса захтева много труда. Треба натопити зрневље у мало воде и пустити да проклија, попарити га, ситно самлети, припремити ширу, а затим чекати резултат преко два месеца. Али резултат је вредео труда!

Квас у високом друштву

Руски цареви су веома ценили овај демократични напитак. Познато је да је „квас у сребрном углачаном кондиру“ понуђен Алексеју Михајловичу на једној свадбеној гозби. Петар Велики је волео да изјутра попије мало кваса са реном. Тај благотворни напитак је прављен по његовом личном рецепту. Ни императорка Ана Ивановна није се гнушала кваса. Пред царицу и њене госте овај напитак је уз лудирање износио кнез Михаил Голицин, који је због одступања од вере био рашчињен, после чега му је на двору додељена улога дворске луде. Кнез Григориј Потемкин такође је био привржен традиционалној руској кухињи. Чорба од купуса са квасом увек је пратила његову светлост у војним походима и на далеким путовањима, а „ради пријатног врења“ он је лично уочи дана кад је квас требало да буде готов спуштао у напитак зрнце сувог грожђа.

Опет си се „наквасио“?

У то доба је квас могао имати и 15% алкохола. Они који су сувише често уживали у дегустацији пенушавог напитка добили су назив „квасници“. Руски глагол „_serbianBeginIgnore_квасить_serbianEndIgnore_“ значио је „киселити“, и то значење се до данашњег дана није изменило.

Популарност кваса условила је и појаву цењене професије. Квасници нису само припремали освежавајући напитак, него су га успешно и пласирали на тржиште. Крајем 19. века тржница „Охотни рјад“ (у центру града, поред Црвеног трга) била је најпопуларније место где се лети у Москви могао пробати квас. Тамо је било око хиљаду тезги на којима су продавци нудили присутнима „ладан квас“. У другим градовима је свако „држао“ свој рејон, не дозвољавајући да се на њему „рашире“ туђинци и конкуренција. Квасници који су желели да се истакну међу својим колегама смишљали су нове сорте напитка, изненађујући потрошаче оригиналним укусом и непрекидно побољшавајући првобитни рецепт.

Обично су се квасници могли разликовати по саставу њихових напитака, па се говорило: „ено га иде ‘јечмени’, а онај тамо је ‘крушкин’“. Кваснике је лако било препознати и на улицама Санкт Петербурга, јер су увек носили стаклену посуду са квасом, а капе су им подсећале на цилиндар. Сви су били уверени да квас има чудесно дејство и зато се није водила посебна брига о хигијени, тј. сви су пили квас из једне исте чаше.

Жуте цистерне на улицама Москве

На улицама Москве 1930-их су се могле видети кућице на точковима, а поред њих продавци у кецељама. Чаша „Баварског кваса“ у то доба је коштала 20 копејака (ради поређења, студентска стипендија је у просеку износила 130 рубаља). Нешто касније су се појавиле жуте цистерне, такозване „жуте бачве“, које су у званичној документацији фигурирале као „термоизоловане аутоцистерне за превоз прехране“. Квас је продаван у лименим кантама, а они најнестрпљивији су могли да утоле жеђ на лицу места, купивши малу или велику криглу кваса. Занимљиво је да се око дизајна стаклених кригли у које је точен квас потрудила Вера Мухина, ауторка легендарног споменика „Радник и колхозница“. И поред тога што је данас на тржишту присутна огромна количина кваса, многи још увек најрадије купују „квас из бачве“, или квас припремљен по домаћем рецепту.

Руски текст на порталу russian7.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“