Без секса, молим: обнаженост и еротика у совјетским филмовима

Сцена из филма „Андреј Рубљов“ (1966). Извор: kinopoisk.ru.

Сцена из филма „Андреј Рубљов“ (1966). Извор: kinopoisk.ru.

Приказивање сцена сексуалног чина на филму било је званично забрањено у СССР-у. Али, „без секса“ није значило и „без обнажености“, па су филмови са нагим глумцима били изузетно популарни без обзира на тематику. Russia Beyond у слици и речи објашњава како је обнаженост у совјетско време налазила пут до биоскопског платна.

После Револуције 1917. совјетска омладина пропагирала је идеју сексуалне слободе, познату као „теорија о чаши воде“. Сматрали су да је ступити у сексуалне односе једнако по смислу као и попити чашу воде. Међутим, средовечни партијски функционери нису подржавали овакве идеје. У књизи „Дванаест сексуалних заповести револуционарног пролетеријата“ објављеној 1924. осуђује се полигамија и сексуална неумереност. Од тада, цензори у СССР-у будно су пратили сваки наговештај сексуалности у уметности, посебно на филму. У совјетском друштву подразумевало се да се секс не помиње, као да не постоји. Овакав став посебно истиче чувена изјава „Нема секса у СССР-у!“, погрешно приписана Јекатерини Фурцевој, дугогодишњој министарки културе.

Речите сцене у немим филмовима

Прва сцена у совјетској кинематографији у којој се појавила гола глумица, снимљена за потребе немог филма „Земља“ редитеља Александра Довженка, на крају је била избачена. Вереница социјалистичког сељака кога убија кулачки син горко плаче за својим драгим – обнажена. Сцена је трајала дуже од једног минута и очигледно је била сувише револуционарна за 1930, када је филм почео да се приказује. После шест година један други филм забрањен је за приказивање. Реч је о делу „Строги младић“, у коме се појављују нага пливачица и млада комунисткиња који носи оскудан доњи веш, и то 1934! Ипак, наредних година ситуација се променила.

Сцена из филма „Земља“ (1930). Извор: kinopoisk.ru.

Правило „без секса“ није увек подразумевало да филм мора бити „без обнажености“. Совјетски филмови од краја 1930-их до 1960-их били су много слободнији у поређењу са америчким – сниманим по строгом „Продукцијском кодексу“, који је сасвим забрањивао обнаженост, „директну или наговештену“. За совјетске цензоре појам „еротично“ није подразумевао обнаженост, већ „радње у вези са сексуалним чином“: дуге пољупце, сцене у кревету, еротски плес. С друге стране, кадрови у којима су се глумице купале или пливале наге често су били толерисани. Чини се да су у покушају да раздвоје појмове „секс“ и „обнаженост“ цензори и редитељи постигли компромис. На тај начин обнажене сцене гледаоци су виђали тамо где су их најмање очекивали.

У популарним филмовима постојали су и провокативни моменти, попут сцене са лепом дављеницом у мокрој мајици („Човек амфибија“, 1962) или оне у којој се појављују мушкарац и жена на пустом острву крај логорске ватре са остацима одеће на себи („Четрдесет први“, 1956). Ипак, у озбиљним драмама, груди и интимни делови тела снимани су релативно често. Један од најранијих примера јесте идеолошки обојена драма „Тања“ (оригиналан назив „Светли пут“) снимљена 1940, у којој се у једном тренутку кроз мутно стакло виде жене како се туширају у фабричком купатилу.

Сцена из филма „Човек амфибија“ (1962). Извор: kinopoisk.ru.

Љубав у ратним филмовима и комедијама

Из неког разлога у ратним филмовима било је доста еротских сцена. У филму „Сат је стао у поноћ“ из 1958. постоји кадар у коме се у огледалу јасно виде груди жене која се облачи. Познато је и купање глумице у филму „На седам ветрова“ из 1962. чија се радња дешава за време Великог отаџбинског рата. Наравно, мора се поменути и чувена сцена из трагичне ратне драме „Зоре су овде тихе“ снимљене 1972, када се у парном купатилу појављује десетак прелепих нагих глумица. Драмски заплет никада није умањивао ужитак у посматрању чари лепих жена на платну, у поверењу су признавали совјетски очеви и деде.

Понекад су еротске сцене под маском комичног успеле да промакну цензорима. Сцена на нудистичкој плажи, у иначе озбиљној драми „Пут ка Голготи“ из 1957, снимљена је с циљем да се на сатиричан начин прикаже слој богатих у Русији 1914. Чувен је урнебесни детаљ у „Белом сунцу пустиње“ из 1970. када жене из харема подижу хаљине и њима крију лица од војника Црвене армије, при чему откривају груди. Међутим, најпознатији еротични моменат у комедијама је стриптиз који изводи Светлана Светљична у популарном филму „Брилијантска рука“ из 1969. Ова релативно умерена сцена шокирала је совјетске гледаоце, јер је била „заиста еротична“ – прави стриптиз на биоскопском платну.

Сцена из филма „Бело сунце пустиње“ (1970). Извор: kinopoisk.ru.

Филмски стручњак Григориј Тарасјевич каже: „Сцене сексуалног чина обично побуђују природна осећања и пружају прилику гледаоцима да уживају. На жалост, за совјетску кинематографију није важило ово правило. Чак и када је било обнажених сцена, оне су приказане једноставно, без икакве сензуалности.“

Обнаженост за извоз

Насупрот мејнстрим остварењима стајали су филмови редитеља завидне уметничке репутације попут Андреја Тарковског и Сергеја Параџанова. За обојицу се сматрало да су уметници који крше устаљена правила, и често је у њиховим делима било голих глумаца и еротских референци, што је изазивало реакцију цензора. Нека њихова дела била су забрањена за приказивање, или су из њих биле избачене бројне сцене, као што је случај са „Сенкама заборављених предака“ Параџанова из 1964. Истовремено, филмови ова два позната редитеља доносили су признања СССР-у на међународним фестивалима. Најпознатија обнажена сцена у совјетској кинематографији је приказ паганског ритуала у „Андреју Рубљову“ из 1966. где десетине голих мушкараца и жена пред очима монаха и иконописца Рубљова трче кроз шуму.

Цензура је ослабила 1970-их. Полако, али сигурно, филмски ствараоци померали су границе дозвољеног у вези са еротиком. Обележје ове епохе био је високобуџетни филм катастрофе „Посада авиона“ снимљен 1979. у коме је приказан обнажен пар у кревету. Ова сцена филму је донела репутацију скандалозног дела. После „Посаде авиона“ уследио је читав низ остварења у којима се појављују наги глумци. Током 1980-их совјетски гледаоци могли су слободно да уживају различитим варијантама еротике – осим порнографије. Последњи табу прекршен је 1988. у филму „Мала Вера“. У овој социјалној драми совјетској публици коначно је приказан сексуални чин. Иронија лежи у томе што је фраза „Нема секса у СССР-у“ (која је била инспирација за овај текст) у стварности изречена 1986, свега две године пре поменутог филма. Испоставило се да је брзо застарела.

Сцена из филма „Мала Вера“ (1988). Извор: kinopoisk.ru.

После распада СССР-а жеља гледалаца за обнаженошћу и сексом на екрану у потпуности је била задовољена страним филмовима, који су већ од краја 1980-их постали значајан део репертоара руских биоскопа, а били су доступни и у форматима погодним за кућне видео-уређаје. С друге стране, одсуство строге цензуре дало је савременим филмским ствараоцима веома широку слободу приликом снимања еротских сцена. У Русији се данас садржај „за одрасле“ у биоскопским салама и на телевизији приказује само уз упозорење о прикладности за одређени узраст гледалаца.

Прочитајте још: Љубав утроје на совјетски начин

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“