9 друштвених игара из совјетског детињства

Школица (рус. _serbianBeginIgnore_резиночки_serbianEndIgnore_)

Потребне су креде, асфалтна подлога и каменчић. Дете на асфалту кредом нацрта поља са бројевима (обично до 10 поља) у одређеном распореду и онда може да се игра само или са друговима. Најважније је да каменчић убаци у одговарајуће поље, да доскакуће до њега на једној или две ноге, да се врати истим путем и у повратку покупи каменчић. Најуспешнији играч је онај ко успе без грешке да пређе читав пут од јединице до десетке.

Ова игра развија спретност, прецизност, концентрацију и учи децу бројевима, ако су сасвим мала.

Ластиш (рус. _serbianBeginIgnore_классики_serbianEndIgnore_)

Једини реквизит који је потребан за ову игру популарну међу девојчицама је ластиш. Идеалан број учесника је три-четири. Свако дете прескаче ластиш изводећи разне фигуре и комбинације на различитој висини ластиша: од глежњева („први“ ниво) до врата („шести“ ниво). Прескакање ластиша у нивоу кукова носило је тајанствени назив „пожепе“. Када неко погреши, преузима држање ластиша, а на његово место долази друго дете. Ако има четворо играча, парови мењају места када оба члана једног пара направе грешку.

Ова игра развија способност одржавања равнотеже, координацију покрета и пажњу. Учи децу да тренирају, побеђују, достојанствено губе, да скачу више од других и да се друже, чак иако током игре покушавају једни друге да победе.

Бољари (рус. _serbianBeginIgnore_бояре_serbianEndIgnore_)

Учесници ове старе руске игре деле се на две једнаке групе и стају једни према другима у два низа на удаљености од 10-15 метара, држећи се за руке. Групе наизменично иду једна другој у сусрет, при чему говоре: „Бољари, ми смо код вас дошли, мили, ми смо код вас дошли...“ Дијалог се завршава речима: „Бољари, отворите капију, предајте нам невесту“. Онај кога изаберу за невесту треба да се затрчи и пробије противнички низ. Ако у томе успе, враћа се у своју групу, а ако не успе, постаје део противничког тима. Затим невесту тражи екипа која је претходно изгубила. Побеђује онај тим који сакупи више играча.

Ова игра развија тимски дух, као и способност да се побеђује у ситуацији „сам против свих“.

Чаробњаци (рус. _serbianBeginIgnore_колдунчики_serbianEndIgnore_)

Учесници игре беже од онога ко је изабран да први јури остале (ова игра је врста „шуге“). Када он неког стигне и додирне га, тај је „умазан“ и треба да стоји раширених руку, с тим што други играчи могу да притрче, додирну га и на тај начин „спасу“. Задатак онога ко јури је да чува „умазаног“ и да не дозволи да му неко приђе.

У летњој варијанти ове игре играчи трче са „прскалицама“ и поливају једни друге водом из бушних флаша. Обично су већ пет минута после почетка игре сви мокри, али зато веома весели.

Ова игра развија брзо трчање, брзо размишљање и учи децу да се радују животу.

Козаци и разбојници (рус. _serbianBeginIgnore_казаки-разбойники_serbianEndIgnore_)

Учесници се деле на две групе, на „козаке“ и „разбојнике“. Они се договарају на којем простору ће се играти. То може бити двориште, улаз у зграду, улица, неколико дворишта. „Разбојници“ беже, означавајући стрелицама на асфалту (или на зидовима кућа, ивичњацима тротоара, дрвећу и сл.) правац свог кретања. Почињу да беже у групи, а затим се разилазе сваки на своју страну, покушавајући да стрелицама збуне „козаке“. Задатак „козака“ је да пратећи стрелице пронађу „разбојнике“. Сваког „разбојника“ „козак“ доводи у „тамницу“ и чува га, покушавајући да сазна тајну лозинку, на пример, „мучећи“ га помоћу коприве. „Козаци“ побеђују када сазнају тајну реч или када ухвате све „разбојнике“.

Ова игра развија основне вештине извиђања, као и способност оријентације у простору и учи децу како да чувају тајну.

Избацивачи (рус. _serbianBeginIgnore_вышибалы_serbianEndIgnore_)

„Избацивачи“ су два играча који стоје са две стране терена. Остали се налазе између њих. Задатак „избацивача“ је да, бацајући један другом лопту, гађају играче који се налазе на терену, док ови покушавају да избегну лопту. Онај ко је погођен напушта игру. Остали учесници могу да „спасу“ избаченог играча ако ухвате лопту у лету (под условом да лопта није пре тога ударила о земљу, иначе такође испадају из игре). Када између „избацивача“ остане само један играч, он лопту треба да избегне онолико пута колико има година. Ако у томе успе, сви који су били избачени враћају се у игру.

Ова игра развија способност избегавања предмета у лету, учи децу да брину о другима и да подносе бол.

Јестиво-нејестиво (рус. _serbianBeginIgnore_съедобное-несъедобное_serbianEndIgnore_)

Сви учесници седе или стоје у једном реду. Онај који почиње игру баца лопту једном од играча и истовремено изговара реч која означава неки предмет. Ако је предмет „јестив“, играч хвата лопту. Ако није, одбија је. Задатак онога ко баца лопту је да збуни играче, на пример, тако што у низу „јабука – диња – шаргарепа – кромпир“ неочекивано каже „пегла“. Ако неки играч погреши и „поједе“ оно што се не једе, онда он наставља да баца лопту. Што брже се лопта баца и изговарају речи, то је игра неизвеснија и занимљивија.

Ова игра развија способност пажљивог слушања и брзог реаговања.

Игра ножевима (рус. _serbianBeginIgnore_ножички_serbianEndIgnore_)

На земљи се нацрта круг подељен на секторе према броју играча. Бројалицом се изабере онај који почиње игру. Стојећи на својој „земљи“, он баца нож како би га забио у туђи сектор, који се граничи са његовим. Ако у томе успе, осваја део „противникове“ територије. Постоји и велики број различитих „потеза“, као што је бацање ножа са рамена, бацање са окретом или полуокретом ножа, бацање са носа или чак са главе, од којих сваки доноси различити део територије.

Ова игра има велики број верзија под различитим називима: „земља“, „градови“, „бабки-дедки“, „тенкови“, „бродићи“, „фудбал“, „поморска битка“. Нож се може забијати у земљу, песак, па чак и у дрвену клупу.

Ова игра развија вештину баратања хладним оружјем, изоштрену пажњу и опрезност.

Прстенчићу, прстенчићу! (рус. _serbianBeginIgnore_колечко-колечко_serbianEndIgnore_)

Учесници игре седну у један ред и склопе дланове у облику чамца. Онај који је изабран да започне игру држи у песници или међу склопљеним длановима неки ситан предмет, на пример, новчић, дугме или прстен. Редом обилази све играче, стављајући свој длан међу њихове и изговарајући бројалицу: „Ја носим, носим прстенчић и некоме ћу га поклонити“. Његов задатак је да неприметно спусти у длан једног од играча „прстенчић“, а када прође и последњег играча да изговори „Прстенчићу, прстенчићу, изађи на капију!“. Након тога онај који је предмет добио устаје и бежи од осталих играча који покушавају да га ухвате.

Ова игра код деце развија способност да прате активности људи око себе, као и да брзо и одлучно реагују.

Фотографије: Јелена Почетова. Руски текст на порталу gazeta.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.