5 најомиљенијих совјетских цртаних филмова

Совјетски анимирани филмови својом уметничком вредношћу, људским особинама које пропагирају и специфичном лепотом представљају велики свет за себе и културни феномен посебне врсте, а вероватно и једну од највећих епизода људске креативности у историји филма. Они су остали део културе савремене руске деце и обилато се и данас емитују на руским ТВ каналима. Представљамо вам пет популарних цртаних филмова за које се без претеривања може рећи да их у Русији знају апсолутно сви.

„Ну, погоди!“ („Чувај се!“)

Совјетска деца имала су свог „Тома и Џерија“, једино што су у главним улогама били вук и зец, уместо мачка и миша. Ради се о најпопуларнијој анимираној серији у Совјетском Савезу под називом „Ну, погоди!“. Заплет је веома једноставан: Вук (нема одређено име) покушава да ухвати Зеца. Ипак, „Ну, погоди!“ никако није обична копија „Тома и Џерија“. Наравно, и овде је реч о урнебесној комедији која обилује јурњавом и комичним падањима, али, за разлику од америчког серијала, у њему нема екстремног насиља. Вук је карикатура хулигана – пуши, пије и носи модерну одећу (попут хавајских кошуља и панталона са „звонастим“ ногавицама), а то су ствари на које се у совјетском друштву није благонаклоно гледало. С друге стране, Зец је био прави пример совјетског омладинца: скроман, спортиста, увек спреман да помогне. И као такав, Зец је био домишљат те је волео да збија грубе шале са сиротим Вуком.

Дијалога готово да нема: само запамтите да Вукова узречица „Ну, Зајац, погоди!“ значи „Чувај се, Зече!“ и то је све што вам треба да бисте пратили цртани филм. Али немојте потпуно утишати тон: дешавања на екрану прати музика популарна у то време, укључујући чак и мелодије са Запада које совјетски грађани нису могли да чују на радију. Серија „Ну, погоди!“ и даље се емитује – последња, двадесета епизода настала је 2012, али се само 16 епизода снимљених од 1969. до 1986. сматра класичним.

„Крокодил Гена“

„Крокодил Гена“ је анимирани филм који се састоји од 3 епизоде, а снимљен је техником „кадар-по-кадар“. Говори о пријатељству између јунака из наслова, крокодила Гене, који преко дана ради као крокодил у зоолошком врту, и Чебурашке, животиње непознате науци, меког крзна са великим ушима, која је у СССР стигла из Африке у кутији с поморанџама. Радња је топла и емотивна, ликови – чак и они зли, попут старице Шапокљак и њеног кућног љубимца пацова Ларисе – веома су љупки, док је филмска музика ремек-дело. Генина песма о рођендану (пева је у 2. епизоди која носи наслов „Чебурашка“) постала је омиљена на рођенданским прославама у СССР-у, као што је песма „Срећан рођендан“ (Happy Birthday) популарна у свету.

Чебурашка је 2004. постао званична маскота руског олимпијског тима. Слава овог анимираног филма проширила се и ван граница СССР-а. Јапанци, познати љубитељи лепих и симпатичних ствари, недавно су снимили две обраде: у једној се Чебурашка појављује у оригиналној причи, док друга представља директан римејк филма.

„Бременски музиканти“

У Совјетском Савезу су 1969. рок музика, модни часописи, хипици и други трендови популарне културе настали на Западу били сматрани непријатељским и забрањени у званичним медијима. Међутим, совјетски аниматори су можда размишљали на следећи начин: ако то у стварном животу не можемо да радимо, о томе можемо да направимо цртани филм, на свој начин. Тако је настала рок-опера „Бременски музиканти“. Трубадур носи „битлс“ фризуру, панталоне „звонцаре“ и диско-кошуљу са шпицастом крагном. Његова симпатија, Принцеза, шепури се у мини-хаљини по последњој моди и заједно певају: „Наш је тепих ливада, наши зидови су дрвеће, наш је кров ведро плаво небо! Бљештави зидови палате никада не могу бити замена за нашу слободу.“

Заиста, сви рођени у СССР-у знају ову „хипи“ песму. Петао са диско наочарима, Магаре са џокеј-капом, и свако од њих има гитару: слика поп-културе с почетка 1970-их је потпуна. Не чуди што је овај цртани филм био популаран, чак и данас „Бременски музиканти“ представљају један од најомиљенијих и најпознатијих совјетских анимираних филмова. Све мушке гласове (осим гласа Магарца) у „Бременским музикантима“ пева један човек – познати глумац Олег Анофријев.

Тајна треће планете

Кир Буличов био је веома познат у СССР-у као писац научнофантастичних романа за децу чија је главна јунакиња Алиса, девојчица из високотехнолошке комунистичке будућности. „Тајна треће планете“ је адаптација његовог романа из 1981. године. Овај анимирани филм одликује сложен детективски заплет у коме има путовања кроз свемир, интергалактичких криминалаца, разних ванземаљаца и, наравно, робота. Али, ово није само једна замршена прича: као што су „Бременски музиканти“ приказ 1970-их година у малом, тако и „Тајна“ одражава све што је поп-култура с почетка 1980-их нудила. Обратите пажњу на изванредну електронски прогресивну „космичку“ музику, бљештаве диско боје и целокупну футуристичку атмосферу филма. Ако знате макар нешто о совјетској анимацији, вероватно сте гледали „Тајну треће планете“, јер се током 1990-их приказивала у многим страним земљама.

„Јежић у магли“

„Јежић у магли“ носи званичну титулу „најбољег анимираног филма на свету свих времена и народа“. Према мишљењу 140 аниматора из целог света који су 2003. одлучивали о 20 најбољих анимираних филмова урађених до тада, „Јежић у магли“ Јурија Норштејна заузео је прво место. „Јежић“ је ремек-дело уметности анимације, пун је напетости и емоција које нису карактеристичне за дечје цртане филмове. Радње нема – мали Јеж креће у посету свом другу Медведићу и нађе се у густој магли. Остали део филма приказује Јежево путовање праћено упечатљивом музиком, док се визије и стварност преплићу у магли. Филм преноси лепоту и неизвесност природе у нијансама сиве и смеђе. Као код свих великих уметничких остварења, порука аутора може се различито тумачити, али једно је извесно: „Јежић у магли“ оставља јак утисак на све који га гледају, без обзира да ли је реч о одраслима или деци. Овај филм неоспорно ужива култни статус у бившим совјетским републикама. На церемонији отварања Зимских олимпијских игара 2014. у Сочију „Јежић у магли“ је поред „Спутњика“, Периодног система елемената, Толстоја и Достојевског представљен као велико достигнуће руске цивилизације.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“