Аљаска чува најнеобичнији руски језик

На Аљаску сам стигла са својим супругом Андрејем Кибриком 1997. Та прва експедиција била је део већег лингвистичког пројекта. Мој муж је до тада већ доста дуго проучавао атабаске језике и на Аљасци је боравио захваљујући средствима Фулбрајтове фондације како би забележио један од најнедоступнијих атабаских језика централне Аљаске: горњoкускоквимски.

Тамо га је позвао директор Националног центра за проучавање језика Аљаске Мајкл Краус. Током нашег боравка на Аљасци, Мајкл је поменуо да су се још од времена Руске Америке и Руске америчке компаније (1799–1867) на Аљасци на Кенајском полуострву очувала насеља у којима су одувeк говорили на руском језику.

Затим, док смо били на другом месту у унутрашњости Аљаске, у селу Николај где живе Атабаски (који су такође православни хришћани још од оног времена, зато се село и зове Николај), где се Андреј бавио описивањем горњoкускоквимског језика, срели су нас активисти из села Ниниљчик — потомци раних досељеника, који су се овде појавили 1847. и основали село. Када је Аљаска продата Сједињеним Америчким Државама њихови контакти са Русијом су знатно ослабили, а после Револуције су потпуно прекинути. У Ниниљчику се сачувао православни храм, а при храму је до 1917. постојала парохијска школа.

Данашњи потомци првих колониста су старији од нас и не говоре руски, али се сећају детињства и како се у њиховим породицама говорило на руском. За њих су сам језик и сви обичаји везани за Русију — културно наслеђе. А с обзиром да сада у многим крајевима Америке расте интересовање локалног изворног становништва за сопствене корене и прошлост, и они би желели да сачувају и истраже своје наслеђе.

Ти људи су заиста желели да на неки начин забележе свој језик пошто им је било јасно да он полако нестаје. Замолили су нас да саставимо речник њиховог језика. Најпре смо кренули од састављања речника имена и назива — јер они одражавају живот и обичаје једног народа у датој средини.

У питању је наравно руски језик, односно један његов дијалекат за који су карактеристичне одређене [фонетске - прим. ред.] разлике у односу на савремени руски.

Било је потребно да се одлучимо за одговарајући систем транскрипције — с обзиром да је у питању дијалекат који никада није записиван: та генерација, односно људи које смо имали прилику да сретнемо, никада нису писали на руском јер су као мали већ ишли у енглеску школу, која је отворена 30-их година прошлог века уместо руске парохијске школе која је затворена 1917. године. Ипак, њима је руски матерњи језик, односно први језик који су учили у детињству.

Андреј је саставио фонетски опис регуларних разлика у односу на стандардни руски, што смо затим изложили у пар научних радова у вези са пројектом речника. Такође описујемо граматичке и друге одлике. Главна разлика је промена у структури родова.

То је била прва експедиција, а после тога је дужи низ година све то било некако у другом плану. Негде око 2005. је један од активиста за очување културног наслеђа Ниниљчика Вејн Лиман, стручњак за шајенски језик, наставио да прикупља руске речи у том крају. Али пошто не зна руски, тешко му је било да их бележи по слуху и свакако је било неопходно да тај материјал провере носиоци језика.

Као резултат тога накупио се велики број питања и зато смо прошле године конкурисали за финансијска средства за експедицију и добили смо их од Руског фонда за друштвене науке (РГНФ). У октобру 2012. смо поново били у Ниниљчику и успели смо да проверимо скоро цео речник. Када бисмо били у могућности да проведемо још неко време на терену успели бисмо да завршимо цео пројекат са речником. То ће бити мултимедијални речник јер ће садржати фотографије и звук.

Што се тиче промена у дијалекту од 1997. до времена наше друге експедиције, упоређујемо све са подацима које смо углавном прикупили од Леонтија Квасњикова, нашег сјајног информанта (носиоца дијалекта и учесника истраживања), који је нажалост преминуо још 1997.

Ствар је у томе да је ниниљчишки говор коришћен у доста ограниченом подручју — у питању је само једно село, које је од 1867, када је Аљаска продата, следећих двадесет година било практично изоловано — у Куков залив није свраћао ниједан брод, а број становника који је говорио тим језиком никада није прелазио 200–300 људи, што је врло мало. Зато су индивидуалне разлике које постоје изузетно важне: у том језику има много тога идиолектног (својственог појединцу) — одређени називи постали су властита имена, а иза сваког тог имена се крије нека прича која је део културног наслеђа. Нормативи у изговору код једне породице могу се разликовати од оних у другој, зато што је, на пример, у једној руски елемент — мушкарац који је засновао породицу са локалном женом — потицао из једног краја Русије, а други — из другог. Велики утицај су својевремено имали двојезични припадници ескимског етноса Аљутик (Сухпиак).

Међутим, језик староседелаца Ниниљчика — први и једини и то више од осамдесет година (до појаве енглеске школе) — био је руски. Он се независно од своје матице тамо развијао по сопственим правилима. Ипак, научници не познају ниједан случај попут овога, да руски језик опстаје „као матерњи језик стотина људи на таквој удаљености и толико дуго.

У 2012. смо имали прилику да сретнемо и друге носиоце тог језика (информанте) који имају своје фонетске особине, али се све уклопило у систем који смо већ описали.

Потребна нам је још једна експедиција како бисмо завршили започети рад и морамо да пожуримо јер сви наши информанти имају по деведесет година. То су старији, али савремени Американци који знају за „Skype“, али нове технологије у нашем случају не могу много да помогну јер је потребно да се добро чује сваки детаљ, да се постављају питања изнова, тако да врло важну улогу има непосредна комуникација у којој долазе до изражаја лексички и културни контексти.

Разуме се да они не владају тим језиком на напредном нивоу — често прелазе на енглески, али се присећају руских израза, а наш задатак је да се ниједно од тих зрна не изгуби, него да све забележимо. И то је изузетно важно јер је то део разноликости и свеукупног богатства руског језика, и то прилично посебан део.

Јединственост тог дијалекта је у томе што живи већ дуже време независно од своје матице, и у томе што га је најпре окруживала ескимска средина, а затим и енглеска. На примерима тамошњег руског могу се уочити многи процеси еволуције језичког идиома кроз историју, затим социолингвистички проблеми, а наравно и културно наслеђе: може се сазнати какав живот су водили ти људи.

Они себе сада сматрају староседеоцима Америке — међутим крајем 19. века они који су говорили руски осећали су се креолима, сматрајући себе носиоцима домородачке културе Аљаске.

Мира Бергелсон је доктор филолошких наука, професор катедре за лингвистику и информационе технологије Факултета за стране језике и регионалне студије Московског државног универзитета „М. В. Ломоносов“. Њену причу је забележила Лидија Шушина, „Газета.Ru“.

Текст на руском језику на порталу gazeta.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.