Висоцки је 1974. играо једну од главних улога у филму „Оковани шофери“ („Единственная дорога“), заједничком совјетско-југословенском пројекту који описује догађаје из Другог светског рата на територији Југославије. Филм је снимио редитељ Владимир Павловић 1974. у Филмском студију Титоград (СФРЈ), уз учешће московског „Мосфилма“.
У филму се говори о догађајима од 23. до 25. априла 1944. на територији Југославије (по свему судећи, у Босни и Херцеговини). Немачки тенкови и оклопна борбена возила стоје поред пута, јер им је нестало горива.
Немачка команда припрема колону возила која треба да допреми гориво моторизованој техници. Партизани контролишу већи део пута којим та колона треба да прође. Партизанске акције су толико учестале, да би било наивно очекивати да ће огромна колона са бензином без губитака моћи да продре кроз шумовите и ненасељене планинске превоје.
Да би се колико-толико осигурали, нацисти су дошли на идеју да искористе совјетске заробљенике као возаче. Сваки возач је био везан лисицама за волан и ланцем за свога чувара. Задатак одреда југословенских партизана био је да заустави колону, али ни у ком случају да не угрози животе руских заробљеника... Међутим, и Руси и Југословени без икаквих међусобних сусрета и тајне преписке дејствују синхронизовано. Веза без успостављања везе, по замисли аутора филма, на најбољи начин показује њихову једнодушност. И једни и други знају да неће дозволити да бензин доспе на фронт, и само траже разумно решење, траже једини пут ка победи и ка животу.
„Оковани руски заробљеници су имали да бирају: или да дигну у ваздух и себе и бензин, или да вребају моменат када ће бити могуће изаћи из ситуације као победник са минималним жртвама. Победити и остати жив – зар то није теже него дићи све у ваздух? Зар у томе нема више одважности него у фанатизму? А они који су у тој акцији погинули, погинули су ради живота, а не ради смрти“, прокоментарисао је основну идеју филма редитељ Владимир Павловић.
Заједно са Висоцким, који је играо војника Солодова и у филму отпевао песму „В дорогу - живо! Или - в гроб ложись!..“ („На пут, живо! Или у гроб лези!“), у снимању филма су учествовале многе тадашње звезде совјетског екрана: Лев Дуров (Петро), Владислав Дворжецки (Холц), Глеб Стриженов (Каленић), Ирина Мирошниченко (Гордана), а са југословенске стране то су били Вељко Мандић (Коста), Душан Јанићијевић (Јавор), Драгомир Гидра Бојанић (Зоран) и Владимир Поповић (Срећко).
Док је за време снимања боравио у Црној Гори, Висоцки је успео да сними получасовну емисију за Титоградску телевизију, где је причао о себи, о својим песмама, о великим улогама у филму и позоришту, отпевао је песму „Расстрел горного эха“ („Стрељање планинског еха“), која није ушла у коначну верзију филма, и декламовао је стихове о Црногорцима, романтичним „словенским Спартанцима“ (Мени је мало једно рођење, Да сам могао израсти из два корена... Штета, што Црна Гора није Постала моја друга отаџбина). „Снимали смо у Црној Гори, на веома занимљивим местима. Народ је тамо чудесан. Тамо нас воле. Ја сам написао песму о Црногорцима коју ће наштампати у Титограду“, говорио је Висоцки у ТВ емисији. Снимак се у Русији дуго третирао као раритет, и тек недавно је био емитован на руском каналу ТВ Центар, а касније је поново приказан у Црној Гори са титловима.
Црногорци нису заборавили песникову симпатију према Црној Гори и уопште према Југославији. У Подгорици је 2004. подигнут споменик Владимиру Висоцком, рад руског вајара Александра Таратинова. То је једини споменик Висоцком изван граница бившег СССР-а.
Владимир Висоцки је поново допутовао у Југославију у септембру 1976. на јубиларни 10. Београдски интернационални театарски фестивал БИТЕФ. Трупа „Театра на Таганки“ је тада са великим успехом наступила и освојила прву награду фестивала са представом „Хамлет“. „Таганка“ је гостовала и у Загребу, Сарајеву, Љубљани и Скопљу. У СССР су ипак овај успех прећутали. А Висоцки је о фестивалу овако причао својим сународницима: „На тај фестивал су дошли са свих континената, из 18 држава света, позоришта са различитим представама, и авангарда и класична позоришта. Већином су то биле представе познатих режисера. Тамо се те награде деле на веома чудан начин. Бирају се три представе. То су биле америчка, француска и наша. Затим су уважена господа дуго расправљала, до 5 ујутро коме да дају прву награду, коју представу да ставе на челу списка, јер прва је и победник. Судили су, одлучивали и ипак дали нама прво место.“
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
