Легенда каже да су некада давно два света Калмика преносила једну планину са Урала до Волге. Док су пролазили степом, наиђоше на неку девојку, и једном од њих на тренутак кроз главу прође грешна мисао. То је било довољно да он изгуби концентрацију и испусти планину, она се обруши на два Калмика. После неког времена на ову планину дође сам Буда, седе и поче да оплакује свеце који тако несрећно настрадаше. Од Будиних суза у подножју планине се направи слано језеро Баскунчак.
Језеро Баскунчак је јединствена природна појава. Древно море, од кога су пре много милиона година настали данашње Црно и Азовско море и Аралско и Каспијско језеро (која се у Русији такође често називају „морима“), час је плавило ову територију, час се повлачило, остављајући за собом слојеве соли. Ове наслаге су се затим покривале дебелим слојевима муља, кречњака и других седиментних материјала. Касније су подземни извори поново почели да износе накупљену со на површину и тако се формирало највеће и једно од најсланијих језера на свету.
Површина језера Баскунчак износи преко 100 квадратних километара. Површинске наслаге соли сежу 10 m под земљу, а талог соли на дну језера дебео је 6 km. Према неким проценама, дубоко под земљом има толико соли, да би било довољно за људске потребе у наредних 4000 година.
Со из језера су почели да ваде још Скити, Хазари, Кумани и Татари. Када је ове територије заузела Златна Хорда, експлоатацију соли су почели да контролишу татарски канови, који су као радну снагу користили заробљенике. Руси су преузели производњу соли када је 1556. Астрахањски Канат припојен руској држави. Међутим, озбиљнија експлоатација соли почела је тек након 1747. Тада је ради заштите производње од номадских напада подигнуто омање војничко утврђење „Кордон“, опремљено са два топа и потребном количином ђулади.
Када су престали чести рушилачки напади, производња соли је постепено достигла индустријски ниво. На овој локацији истовремено је било ангажовано 25 хиљада радника (који су вадили, товарили и превозили со). Со је из језера извлачило 5 хиљада камила, а 15 хиљада воловских запрега превозило ју је до одредишта.
Услови рада у оно време су били веома тешки. Док су помоћу ћускија и ашова разбијали со, људи су до колена стајали у језерској води тако високог салинитета, да је у њему практично немогуће потонути (таква вода са лакоћом држи људско тело, тако да се на њеној површини може лежати и на леђима и на стомаку). Радници су и ноћивали на обали језера у подземним земуницама или у колибама. Тек 20-их година 19. века почела је механизација производње, која је довршена 1931, када су машине у потпуности замениле људски рад.
Данас се на овом налазишту вади и по 1,5 милиона тона соли годишње, што је око 80% укупне количине соли која се добија у Русији. Ово језеро је специфично и по томе што има самообновљиве ресурсе. На место извађене соли извори наносе нову со, тако да се после извесног времена експлоатисана парцела поравна са осталом површином језера.
Језеро Баскунчак је извор вредног природног ресурса, али и необично место за рекреацију. Овамо долазе туристи да се купају у лековитој води и да удишу ваздух богат бромом и фитонцидима.
Вода језера Баскунчак је по концентрацији соли слична води у Мртвом мору, али има другачији минерални састав. Купање у њој се препоручује људима који имају кожна обољења, обољења уха, грла, носа, органа за дисање, пробавног и нервног система. Лековито блато, које се такође налази крај обала језера, има антиинфламаторно и аналгетичко дејство, а осим тога побољшава прехрану ткива (трофизам) и циркулацију крви. Међутим, најсигурније је ако се лечење обавља уз надзор лекара-специјалисте, јер постоје обољења за која је употреба тако слане воде контраиндикована.
Језеро Баскунчак је део Богдинско-Баскунчанског националног парка, који је основан 1997. У њему влада посебан режим заштите природног богатства, а само језеро је проглашено за споменик природе.
Оригинални чланак на культура.рф.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
