У децембру се навршило 10 година од изласка албума руске групе „Тату“ на енглеском језику „200 km/h in the Wrong Lane“ („200 km/h у погрешној траци“). Овај албум је забележио највећи успех у историји руске поп музике, стекавши популарност у Русији и целом свету.
Прва композиција, коју је група Тату снимила још 1999, била је песма „Југославија“ – дирљива балада посвећена трагичном бомбардовању Југославије, где се одразило расположење одређеног дела руског друштва, најрадикалније настројеног према Западу.
Јелена Катина и Јулија Волкова, чланице групе, постале су симболи руске поп музике 2000-их у целом свету. Продати су милиони копија (у Јапану је за годину дана продато 1,8 милиона копија, тако да је „Тату“ надмашио Битлсе, Мадону и Мајкла Џексона), група је снимила два платинаста албума и добила престижне награде: IFPI Platinum Europe Award, World Music Award, MTV Europe Music Award итд.
Пројекат је постигао очигледан и вртоглав успех захваљујући квалитетном музичком материјалу, али и паметним продуцентским потезима. Дискови који су уследили такође су били веома популарни и у Русији и у иностранству, али група више никада није успела да понови звездани успех првог албума. После низа свађа и конфликата, смене продуцента и аутора, група је званично престала да постоји у јануару 2011.
Ми смо се осрамотили тиме што смо се уздржали од учешћа у рату. Ја сам и сам хтео да одем у Југославију, али сам се уплашио да ћу погинути. Овде сам замолио да ми се опрости мој кукавичлук.
Александар Војтински, композитор
Група је од самог оснивања изабрала контроверзан имиџ: девојке су дуго запрепашћивале публику имитирајући лезбијске односе. Ту рекламну тактику су одбациле 2004, када је Јулија остала у другом стању. Касније се група прославила многобројним сувише слободним наступима у разним земљама, као и тиме што су одбиле да приме награду World Music Award јер им није дозвољено да изађу на сцену са правим аутоматима и да ћорцима пуцају по сали. Посебно треба истаћи антинатовски потез приликом наступа на америчкој телевизији NBC, када су изашле на сцену у мајицама са вулгарним антиратним натписима на руском језику, као и приказивањем антиратног клипа уз песму „Не веруј, не бој се, не тражи!“ на Евровизији 2003. Девојке су заузеле треће место, иако су им Велика Британија и Ирска (где група управо у то време није силазила са музичких топ-листа) дале нула бодова, јер је у последњем тренутку телефонско гласање замењено гласањем експерата „због техничких проблема“. Протести продуцента Ивана Шаповалова били су узалудни.
Интересантно је да је прва композиција, коју је група Тату снимила још 1999, била песма „Југославија“ – дирљива балада посвећена трагичном бомбардовању Југославије, где се одразило расположење одређеног дела руског друштва, најрадикалније настројеног према Западу. Композитор Александар Војтински је овако објаснио смисао песме: „Ми смо се осрамотили тиме што смо се уздржали од учешћа у рату. Ја сам и сам хтео да одем у Југославију, али сам се уплашио да ћу погинути. Овде сам замолио да ми се опрости мој кукавичлук.“ Песма није ушла ни у један албум групе „Тату“, јер је Војтински ускоро напустио пројекат, али је ипак постала најпознатије и једино дело руске поп-културе посвећено ратовима 90-их у Југославији.
Изнад вечерњег Дунава се шири
Бела боја, бела боја, бела боја.
И сећању се намеће мелодија
Протеклих година, протеклих година, протеклих година...
Али разлетеше се као јата птица
Једноставне речи песме наше.
Ти одлазиш у огањ, Југославијо!
Без мене! Без мене! Без мене!
За ноћ под кишом олова,
За то што ја нисам ту негде,
Опрости ми, сестро моја, Југославијо!
За смрт под кишом пролећном,
За то што ти нисам био спасење!
Опрости ми, сестро моја, Југославијо!
Као црноока збуњена девојчица,
Стојиш на другој обали.
Али да допрем до те обале
Не могу, не могу, не могу.
Изнад вечерњег Дунава се шири
Бела боја, бела боја, бела боја.
И сећању се намеће мелодија
Протеклих година, протеклих година, протеклих година...
Росијскаја газета. Сва права задржана.
