Двоструки удар САД на „превише независну“ Русију

Амерички сенатори су показали редак пример једнодушности када су прошле недеље усвојили „Закон Магнитског“ и истовремено укинули тзв. амандман Џексон-Веника. Закон је у Сенату одобрен са 92 гласа „за“ и 4 „против“. Претходно је у Представничком дому 365 конгресмена гласало за нацрт закона. Такав двопартијски консензус је уобичајен само када се ради о мерама против Русије или Сирије и Ирана.

Оштра реакција Русије на усвајање „Закона Магнитског“ у САД
Доњи дом америчког Конгреса усвојио је „Закон Магнитског“, који предвиђа визна ограничења и финансијске санкције против грађана Русије који су наводно повезани са смрћу Сергеја Магнитског. Русија ће реаговати у складу са насталом ситуацијом.

„Закон Магнитског“ забрањује улазак у САД и замрзава америчке рачуне оних грађана Русије који су, по мишљењу Вашингтона, „умешани у кршење људских права“. Прелиминарни списак постоји, али ће се имена објављивати селективно, у зависности од „интереса националне безбедности“, речено је у Вашингтону. Списак ће се и даље попуњавати.

Према раније објављеној верзији, тренутно су на том списку службеници Јавног тужилаштва, Службе за борбу против пореских прекршаја, Федералне пореске инспекције, инспектори Истражног комитета и судије које су радиле на случају „Магнитски“. Апсолутно је очигледно да претња неиздавања виза и замрзавања банковних рачуна у САД не угрожава никога са тог списка. Ти људи не припадају слоју руских функционера којима се оно најважније (новац, деца, кућа) налази у иностранству. Према томе, Вашингтон неће имати могућност да реализује мере које предвиђа „Закон Магнитског“, и Американци то добро знају (информације о рачунима странаца банке достављају службама државне безбедности).

Ако закон нема садржину, у чему је онда његов смисао?

Са гледишта Вашингтона, „Закон Магнитског“ је пре свега још један инструмент политичког притиска и информативно-пропагандног рата против Русије. Сада тај рат постаје интензивнији, јер Русија у последње време демонстрира превише независности: пооштрава услове рада проамеричких НВО и опозиције, подржава Сирију и Иран, а све те радње су кажњиве, сматра Вашингтон.

Друго, тај закон има и своје унутрашње задатке. Он треба да мобилише конгрес САД и америчко јавно мњење и усмери их против Русије. Пре него што се конфронтација подигне на виши степен неопходно је да се формирају поуздане „позадинске“ снаге унутар земље. Амерички медији усрдно приказују како непријатељ изгледа: у Русији се „мучењем убијају правници који раскринкавају махинације власти“, а „младе естрадне уметнице које певају о слободи и демократији“ завршавају у затворима. Осим тога, Русија је једини савезник „крвавог диктатора“ Башара Асада.

Треће, усвајање закона је знак подршке руској опозицији. Током последњих година лидери опозиције су се вртели по западним парламентима, промовисали документарне филмове и наступали на многобројним конференцијама. Како је рекао сенатор Мекејн, закон уопште није антируски, него је, напротив, проруски: „Усвајањем овог закона САД се стављају на страну руског народа и на исправну страну руске историје, која ће се, по свему судећи, ускоро наћи на раскршћу“. Сенатор вероватно има у виду Русију коју желе да изграде страни агенти, између осталог и под његовим личним руководством, јер је он шеф Међународног републиканског института (International Republican Institute). Овај институт и лично Мекејн активно су учествовали у организовању „обојених“ револуција и државних преврата од Хаитија и Хондураса до Киргизије и Египта, укључујући и финансирање изабраних опозиционих лидера и политичких партија у Русији.

На дан усвајања закона у Сенату државна секретарка САД Хилари Клинтон отворила је заседање ОЕБС-а у Даблину оптуживањем Русије за координиране напоре у правцу укидања америчке и међународне помоћи организацијама за заштиту људских права. „Ми покушавамо да се супротставимо томе, али то је веома тешко. Морамо да смислимо нове начине да вас подржимо, јер све што смо чинили на неким местима, нарочито у Русији, сада се криминализује“, рекла је Клинтонова присутним представницима опозиције из Русије, Белорусије и Туркменистана.

Пада у очи чињеница да је Барак Обама у јуну ове године, после сусрета са председником Путином, обећао да ће ублажити закон. И ублажио га је на „језуитски начин“: проширио га је и на друге земље. Додуше, на крају је Бела кућа повукла ту одлуку да не би компликовала односе са Кином и арапским земљама.

Таква обећања су типична америчка игра. Бела кућа обећава оно што нема намеру да испуни, а Конгрес, који не мора да води рачуна о билатералним договорима, заузима оштру позицију. Бела кућа се затим позива на Конгрес и беспомоћно слеже раменима: „Видите и сами да смо покушали, али нам Конгрес није дозволио да то урадимо“.

У позадини усвајања „Закона Магнитског“ неприметно је укинут амандман Џексон-Веника. Истина, и тај амандман је био само формалност.

Зашто амерички законодавци током протеклих двадесет и више година нису могли да укину тај апсурдни закон, којим је Совјетски Савез „кажњен“ због тога што је стварао препреке за емиграцију Јевреја, а сада су га укинули великом брзином?

Зато што је Русија ступила у Светску трговинску организацију (СТО). Русија је због чланства у СТО смањила царинске тарифе, али америчке компаније, за разлику од њихових европских и азијских конкурената, нису могле да искористе те нове предности, јер је амандман Џексон-Веника одузимао Русији статус нормалног трговинског партнера САД. Последњих година су за укидање овог амандмана лобирале пре свега америчке компаније које раде у Русији, као и главна удружења послодаваца – Трговинска комора САД и Национална асоцијација произвођача. Укидање амандмана, по речима представника бизниса, омогућиће да се извоз робе на руско тржиште двоструко повећа. Трговински представник САД Рон Кирк славио је победу: „Сада ће амерички бизнис добити најбољи приступ руском тржишту под истим условима као и његови глобални конкуренти, тако да ће САД моћи да искористи процедуре Светске трговинске организације како би приморале Русију да поштује своје обавезе“.

„Законом Магнитског“ обележен је заокрет Вашингтона у односима са Русијом и на енергетском нивоу. То је сигнал промене приступа Русији, прелазак са реторике „ресетовања односа“ на оштре мере. Уз оптужбе за „гушење демократије и слободе“ државна секретарка је на заседању ОЕБС-а у Даблину оптужила Русију и наше савезнике за „ресовјетизацију региона“, што је још озбиљнији „грех“. „То ће се звати другачије. Зваће се Царинска унија, Евроазијска унија и томе слично“, оценила је Клинтонова интеграционе процесе на постсовјетском простору. „Али ми се не заваравамо. Ми знамо шта је ту циљ и тражимо ефикасан начин да успоримо или спречимо тај процес.“ Амерички високи функционери не дају често тако отворене изјаве. По свему судећи, госпођа Клинтон сматра да на крају мандата државне секретарке нема шта да изгуби у односима са Русијом. Нема никакве сумње да се у Вашингтону ради на спречавању интеграционих процеса на постсовјетском простору, јер главни стратешки циљ САД је да спрече појаву државе или групе држава способне да доведе у питање америчку доминацију у свету.

Руско Министарство спољних послова је најавило да планира усвајање симетричних мера: састављање сличног списка америчких чиновника који учествују у кршењу људских права. Тај списак може бити веома дугачак. На њему се могу наћи сви они који су у Белој кући и Пентагону припремали инструкције за мучења, сви који су умешани у злочине по затворима ЦИА, у ликвидацију људи у току напада беспилотним летелицама, у процесе против Бута и Јарошенка, у кршење права усвојене руске деце... Списак заиста може бити веома дугачак.

Очигледно је да се у спровођењу своје спољне политике САД показују као највећи прекршилац људских права у свету. И истовремено САД користе људска права као инструмент политичког притиска и дестабилизације унутрашње ситуације у државама које покушавају да заузму политички курс независно од Вашингтона. Међутим, истинска људска права су универзална вредност и она су нам свима потребна. Треба лишити Вашингтон арбитарског монопола, који је он сам себи дао у овој сфери, и вратити људским правима њихов истински, универзални смисао.

Ауторка је генерални директор Института за спољнополитичка истраживања и иницијативе.

Росијскаја газета. Сва права задржана.