Генадиј Рајкунов: Месец пружа неслућене могућности

ВПК: Г. Рајкунов, који су главни правци развоја ове индустријске гране? Пре свега, како ће се развијати пилотирана космонаутика? 

Генадиј Рајкунов: Однос према пилотираним космичким системима данас је доста сложен. Узмимо као пример Међународну космичку станицу (МКС). Могућности њеног програма већ су у знатној мери исцрпљене. Нема смисла трошити толико новца за тако велику конструкцију и редовно достављати на МКС гориво и друге компоненте од животне важности, утолико пре што многи прецизни експерименти ионако не могу да се врше на МКС.

Космонаутика се даље може развијати у ступњевима. Први ступањ ће уместо сталног подразумевати периодично човеково присуство. На другом ступњу ће уместо комплексних конструкција попут међународне космичке станице постати актуелни многи специјализовани космички уређаји који ће се конструисати посебно за сваки поједачни задатак или научни експеримент.

МКС је вештачки објекат чији боравак у космосу захтева потрошњу горива. Са друге стране, Месец је природни објекат који се већ налази у земљиној орбити. Његова огромна површина пружа човеку неслућене могућности истраживања.

Ми не намеравамо да понављамо оно што су Американци урадили 60-их година. Месец се може користити као међународна космичка станица. Ако се на њему размести мноштво научних уређаја, помоћу њих се могу започети  истраживања која на МКС нису могућа.

ВПК: Научнике целог света поред планетологије изузетно занимају и фундаментална истраживања таквих појава као што су тамна материја и тамна енергија. Да ли се у Централном научноистраживачком институту машиноградње врше научна испитивањаових појава?

Г.Р.: Наравно. На пример, према једној од хипотеза, тамне материје има свуда, па и у простору око Земље. Академија наука, Министарство просвете и науке и Роскосмос заједно са научницима из Италије спроводе експеримент „РИМ-ПАМЕЛА“ чији је циљ откривање честица тамне материје. За сада честице нису откривене.

ВПК: На каквим космичким бродовима ће се реализовати амбициозни планови освајања  простора око Сунцаи летови на друге планете? 

Г.Р.: Када се говори о космичким бродовима будућности, треба имати у виду да ни постојећа техника још није за одбацивање. Домаће и стране компаније које се баве развојем и пројектовањем ракетно-космичке технике сматрају да су класични ракетни мотори на течно гориво сасвим погодни за међупланетарне летове. Па ипак, већ данас треба мислити на будућност. Савремена истраживања тичу се нових типова мотора, пре свега нуклеарних електрореактивних или електроракетних мотора који могу бити плазмени и јонски. За сада нема готових модела за далеке космичке летове. Све је још у фази израде.

Саставни део будуће космонаутике је и производња нових конструкционих и заштитних материјала који ће бити лаки и чврсти. Ако би космички брод за експедицију на Марс био направљен од класичних материјала, он би морао да има масу од 550 до 1000 тона.  Зато је поред производње нових мотора суштински важна и производња нових материјала, који ће смањити масу будућих космичких бродова.

ВПК: Вратимо се из далеког у ближи космос. Да ли се ради на перспективним пилотираним космичким бродовима који ће моћи да замене  ‘Сојузе’? И какве нове сателите можемо очекивати у блиској будућности? 

Г.Р.: На томе се свакако ради. Ракетно-космичка корпорација ‘Енергија’ сада конструише перспективни пилотирани транспортни космички брод. Што се тиче будућих сателита, они ће морати да решавају неколико задатака истовремено. Зато ће бити много сложенији. Модуларна архитектура и лакше отклањање кварова пружају суштински нове могућности за сервисирање космичке апаратуре. У орбиту се могу послати станице за техничко сервисирање новог типа на којима ће се налазити модули ЗИП и неопходни уређаји за дијагностику.

ВПК: А како напредује даљи развој вишекратних космичких бродова? Некада је у СССР-у реализован програм ‘Енергија – Буран’, а у САД ‘Спејс  Шатл’. Да ли се сада ради на неким сличним пројектима? 

Г.Р.: Свакако. Такви задаци се решавају, између осталог и на космодрому Восточни [на руском Далеком Истоку]. Вишекратни ракетно-космички системи су једна варијанта даљег развоја космонаутике, мада би се такви системи донекле морали разликовати од шатлова. По мом мишљењу, шатлови су били економски неисплативи, јер су припреме за старт изискивале велике трошкове, као и сама производња космичког брода.

Росијскаја газета. Сва права задржана.