Утицај стваралаштва Јурија Шевчука на савремену руску културу је непоновљив. Читаве генерације грађана Русије знају његове песме напамет, још у школи уче да их свирају и певају уз гитару, певају их у друштву без обзира на то шта ко воли да слуша, а на његовим концертима сви велики стадиони бившег Совјетског Савеза пуни су до врха – и поред скупих карата, и поред чињенице да се његова група ДДТ ретко појављује на телевизији.
Шевчук је живи класик: он је ујединио традицију руске поезије и стил Владимира Висоцког (спој дубоких стихова о животу и једноставне мелодије на гитари) са актуелним рокерским аранжманима и руским фолклорним мотивима. Он је увек исти и лако се препознаје већ од првих акорда и нота које пева промуклим гласом, али је и поред тога увек у тренду. Тонови његове групе мењају се из албума у албум, јер апсорбују све најновије музичке тенденције у свету тешке и електронске музике, мада се притом увек заснивају на препознатљивој мелодици Шевчукових песама, која се практично није мењала још од 80-их.
За многе је Шевчук морални ауторитет са израженим политичким ангажманом: у совјетско време је стално био у конфликту са КПСС-ом, 90-их је оштро критиковао Јељцина и „дивљање либералне демократије“, борио се против површне поп-културе и „плејбек певача“, а од 2000. критикује Владимира Путина и проблеме карактеристичне за модерну Русију: гламуризацију јавног живота, доминацију потрошачке идеологије, корумпиране функционере, итд. Шевчук је увек протестовао против сваке власти и због тога је имао проблема са локалним функционерима који су забрањивали његове концерте, као и са медијским моћницима, али притом никакву опозицију није безрезервно подржавао.
Шевчук је познат и као руски патриота, човек коме „није свеједно“ и који стално мисли на судбину Отаџбине. О томе не говоре само његове песме и интервјуи, он редовно доказује то и на делу. Јуриј Шевчук је можда једини руски певач који је неколико пута наступао пред руским војницима у Чеченији и Таџикистану. У априлу 1999, за време агресије НАТО-а на Југославију, Шевчук је посетио Београд и подржао српски народ наступом на антиратном концерту на Тргу Републике. После тога је неколико година посећивао Косово у оквиру мисије РПЦ, а 2004. је од патријарха Алексија добио грамату за учешће у снимању документарног филма о православним храмовима на Косову који су срушени за време рата. Филм је Шевчук снимио на Косову заједно са редитељем Андрејем Кирисенком, а Русија га је предала УНЕСКО-у.
У једном свом интервјуу Јуриј је испричао да је то путовање оставило на њега врло снажан утисак. Као и многи други његови интервјуи, и овај показује још једну његову препознатљиву црту: у медијским наступима он редовно пада у ватру, противречи сам себи и често износи непроверене и нетачне податке измешане са истином. „Тамо смо снимали филм о православним манастирима које су срушили Албанци. Ти манастири су из 6. века [sic]. То чак ни ми у Русији немамо. И замислите, идемо по тим рушевинама, комадићи фресака разбацани, све се дими, свуда је крш. Прескачемо гранате док снимамо филм. Срушено је преко сто храмова. Мошти светитеља су биле избачене из гробова, свуда унаоколо насиље. Били смо у једном манастиру где је остало шест монаха, а убијено двадесет [sic]. Разговарали смо са настојатељем, млад момак... Питао сам где може да се пуши. Наточили смо по једну шљивовицу, запалили – напољу, наравно, а не у самом манастиру. Кажем му: ‘Убијају вас сваки дан’. Тамо албански националисти дођу аутомобилом, понесу пушку, сачекају да монах пође по воду, убију га, а онда се смеју и иду даље. То им је била забава. Ја му кажем: ‘Све ће вас побити овде’. А он каже: ‘Господ се лицем окренуо према нама, он нас поштује, и сва ова искушења нам је он подарио’. Само сам га гледао у очи, ништа нисам могао да кажем. Колико је у томе било духа! Господ и Русији шаље искушења. Истински верник са захвалношћу прима управо та искушења, а не некакав раскошан живот, где свега има у изобиљу.“
Можда због тога Јуриј Шевчук није нимало равнодушан према Србији? На пример, прошле године је своју турнеју и промоцију албума „Иначе“ почео управо у Београду.
Јуриј Шевчук је и данас са својих 55 година врло активан и доследно се држи свог препознатљивог имиџа луцкастог песника, истинољубивог изгредника и проповедника, пише нове песме, прави велике турнеје, даје многобројне интервјуе у којима и даље пада у ватру и противречи сам себи, критикује власт и друштво, говори о љубави према слободи и Отаџбини. Вероватно та његова животна енергија и искреност и јесте оно што људи у Русији највише воле. И не само у Русији.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
