Кустурица: Ја сам редитељ старог кова, ништа не радим без напора

Тјумењски поштоваоци талента српског редитеља Емира Кустурице имали су прилику да славном госту поставе неколико питања. Разговор је одржан у филхармонији после концерта који су Емир Кустурица и The No Smoking Orchestra одржали у Тјумењу. Током разговора Кустурица је одговорио на десетак питања, дотичући се  политичких тема, уметности у свету и сопственог стваралаштва.

Тјумењска линија: Добар дан, Емире. У вашем филму „Аrizona Dream“ глумио је Џони Деп. Зашто сте за главну улогу изабрали глумца који је у то време био практично непознат?

Емир Кустурица: Џони Деп је, пре свега, добар човек. За мене је много важније какав је неко као човек, него какав статус има као глумац. По мом мишљењу, он је најчистија душа уметности и културе данас. Није ми било тешко да снимим тај филм.

Тјумењ, богата престоница нафте
Тјумењ је најстарији руски град у Сибиру. Он је пре више од четири века означио први корак у епохалном преласку Русије преко Урала у бескрајно северноазијско пространство - захваљујући чему је она сада највећа земља на свету.

Живео сам тада у Америци, али сам одлучио да напустим ту земљу. Међутим, пре тога је требало да оставим некакав траг, да снимим филм на енглеском језику. Али, верујте ми, то није амерички филм, у том филму се може видети српска душа.

Т.Л.: У филму „Седам дана у Хавани“ глумили сте сами себе. Реците, зашто сте прихватили ту улогу? Шта за вас значи Куба?

Е.К.: Често ми постављају то питање. Ја нисам глумио самог себе. Играо сам улогу која ми је била дата. Лик који играм близак ми је у смислу што ни ја не волим фестивале. Прихватио сам улогу, јер много волим Кубу и све бих учинио за ту земљу. Када су ми предложили да одиграм улогу у филму који ће бити посвећен Куби, пристао сам и пре него што сам прочитао сценарио.

Т.Л.: Какво животно искуство, по вашем мишљењу, помаже редитељу да постане професионалац? Или је битан само таленат?

Е.К.: Тешко је одговорити на то питање. Некада су редитељи имали велики утицај. Они су 70-их година били моћнији од оружја, од пројектила било ког калибра. У време када су живели редитељи као што су Фелини, Висконти, Тарковски, Бергман, Довженко или Ејзенштејн, филмови су били најмоћнији начин да се нешто каже о свету.

„Гогољ је створио словенски црни хумор“
Емир Кустурица у Санкт Петербургу говори о богатству словенске културе, проблемима руског и српског менталитета, Холивуду, СССР-у и 3D филмовима.

Редитељ треба да буде истовремено и површан и дубок. Треба да зна све помало, али ништа у довољној мери. На пример, тешко је замислити Достојевског као редитеља. То је чак и немогуће. Једно је писати књиге и изражавати своје мисли на папиру у самоћи, а стварати заједно са другим људима је нешто сасвим друго. Увек ми је било тешко да постигнем интимност у процесу рада.

Своје филмове сам дуго снимао, понекад и по 14-15 месеци. У посао сам улагао много труда. Ништа у животу нисам урадио без напора. Ја сам стари тип ствараоца, тип супротан Ендију Ворхолу. Када су Американци правили ранг листу најбољих уметника, Енди Ворхол се нашао на првом месту. Тако је настала cool-култура, лака уметност. Достојевски је проглашен сувишним. Ја сам редитељ старог кова. Али, то не значи да нећу снимати нове филмове. Управо радим на филму „Љубав и рат“, који има три дела.

Први део филма говори о човеку који за време рата снабдева млеком војнике из утврђења. Сваки дан он прелази пет километара. Понекад, на повратку у село, успут сусреће змије и храни их остацима млека. После извесног времена селом се пронела вест да је рат завршен. Касније се испоставило да је вест била лажна. Човек одлучује да последњи пут однесе млеко војницима и провери да ли је све у реду. У повратку га нападне змај, скочи на њега и снажно га стегне. Десет минута касније змај га пусти и оде. Јунак се уплашен враћа у село и наилази на страшну сцену: сви становници села су поклани. То је прва прича. Друге две ћете видети у биоскопима.

Т.Л.: Ко је ваш идол из света књижевности? У вашем опусу има много филмова о Циганима. Зашто?

Е.К.: Чини се да их има много. Снимио сам само два филма о том слободољубивом народу. То је једини народ који је захваљујући својој уметности и култури опстао у индустријској Европи, тј. у крајње неповољним околностима. Чудесан народ! Живот је за њих магија, исто као и музика коју свирамо.

Т.Л.: Филмови су за редитеља нека врста спасења душе. Да ли је то тачно?

Е.К.: У добрим филмовима редитељ увек види оно што други не могу да виде. Он познаје и реконструише ситуацију, и захваљујући камери ствара много различитих ситуација које треба да буду живе и да комуницирају са подсвешћу гледалаца. Важно је држати се идеја и схватити да је добар филм у ствари добра идеја.

Т.Л.: Шта мислите о Русији?

Е.К.: Волим вашу земљу. Србија и Русија су братске земље. Не могу да говорим о политичком систему код вас, јер не живим овде, али сам сигуран да у Русији и Србији не може постојати демократија каква постоји у Америци или у Енглеској. 

У роману „Рат и мир“ Лава Толстоја један од јунака каже: „Када ће, најзад, доћи Европа и цивилизовати овај свет!“. У Русији, као и у Србији, има људи који површно размишљају. Многи мисле да Београд може да буде као, рецимо, Амстердам. Извесне снаге раде на томе да у људским главама створе слику о томе како Москва може бити Њујорк. На жалост, ми често сумњамо у сопствену културу. То је веома велика грешка. Треба да поштујемо своју традицију, културу, претке, и да од Запада преузимамо само оно што је добро, а не оно што је лоше. Ми преузимамо много тога лошег. На пример, на Западу је квалитетно организована социјална брига о становништву. То треба преузети. Треба бити опрезан и веровати у земљу, у народ, у културу. 

Оригинални материјал на mngz.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.