Путин, лидер по мери цивилизацијске посебности Русије

Извор: Комерсант.

Извор: Комерсант.

Данас је тешко поверовати да смо 1990-их и као народ, и као јединствена цивилизација, били на граници историјског ишчезнућа. Како је Русија успела да опстане у самом епицентру највеће геополитичке катастрофе 20 века?

Трећи председнички мандат је у нашој земљи невиђена појава. Због тога друштво тако ватрено дискутује о њему. Зато се и од новоизабраног председника тражи нешто ново, тражи се некакав „нови“ Путин.

Још пре сто година је Николај Берђајев дефинисао посебност руске цивилизације као сплет многих крајности које се међусобно искључују. Тај противречни спој особина које на први поглед не иду једна уз другу уствари и јесте непоновљива специфичност наше историје, извор њене енергије, њена снага, али и њена рањивост.

Друштво се стално креће у неком правцу, живот се мења. Појављују се нове социјалне групе унутар средње класе, стасава ново поколење. Постоји жеља да се промени цео политички систем, нарочито политички лидери. Али са друге стране многи не желе да изгубе стабилност, а она је најважнија од свега што је постигнуто у протеклој деценији. У тим супротстављеним тежњама грађана скрива се најважнија драма нашег времена.

У сваком периоду живота државе одражава се читава национална историја. Ако схватамо смисао онога што смо недавно доживели, онда имамо кључ за разумевање нашег историјског смисла, а уједно и мисије политичког лидера коме смо поверили судбину земље.

Данас је тешко поверовати да смо сасвим недавно и као народ, и као јединствена цивилизација, били на граници историјског ишчезнућа. Па ипак, непристрасна анализа неумољиво нас води управо до таквог сазнања.

Дакле, у ком стању је била Русија у августу 1999? Земљу су раздирале смртоносне поделе. Провалија неповерења између народа и власти сваким даном је била све већа. Разлика између богатства неколицине олигарха и масовног сиромаштва достигла је свој врхунац. Аутономашки процеси у регионима развијали су се таквом брзином, да су шансе за очување федеративног поретка биле све мање, па је чак и конфедерација била под знаком питања. Интервенција међународног тероризма, који је играо на карту конфронтације хришћанства и ислама на Северном Кавказу, претила је да заувек одвоји овај регион од Русије. Истовремено су њену душу поново почели да кидају обновљени спорови између „црвених“ и „белих“, између комуниста и антикомуниста.

Тих пет трагичних подела биле су претходница коначне пропасти руске цивилизације. Изгледало је да Русија нема будућност, да постоји само све бржа инерција распадања свега што је било у прошлости. Како смо успели да опстанемо у самом епицентру највеће геополитичке катастрофе 20 века?! Захваљујући чему и коме нисмо сами себе сахранили у прошлости, и имамо какву-такву, али ипак поуздану садашњост, па још и верујемо у бољу будућност?

Одговор на ово питање може нам дати сазнање да је Русија јединствена културно-историјска појава. Још пре сто година је Николај Берђајев у свом есеју „Душа Русије“ изванредно прецизно дефинисао посебност наше цивилизације као сплет многих крајности које се међусобно искључују. Тај противречни спој особина које на први поглед не иду једна уз другу уствари и јесте непоновљива специфичност наше историје, извор њене енергије, њена снага, али и њена рањивост.

Том јединству супротности у новом миленијуму није потребан диктатор, него политички лидер који је способан да игра улогу медијатора. То треба да буде посредник у кога имају поверења све супротстављене стране и који има власт да енергију конфликата трансформише у динамику развоја земље. Русија је и добила управо таквог лидера, који одговара њеној цивилизацијској посебности. Тај лидер је Владимир Путин.

Он је пре дванаест година дошао на највишу државну функцију, и појединци још увек сматрају да је то била обична случајност. Тако мисле они који у политици не виде ништа осим тренутних дневнополитичких потреба, грамзивих амбиција и интрига. Међутим, политика сваке земље, а поготово такве као Русија, само је површина далеко дубљих збивања. Оно што на површини изгледа као случајност, уствари је само начин испољавања унутрашње неминовности. Владимир Путин то сведочи на врло убедљив начин – трајношћу свога служења.

И најзад, веома је важно схватити у чему се састоји његово служење. Исправан одговор на то питање ће нам омогућити, са једне стране, да избегнемо неумесно критиковање Путина, а са друге – да тачно оценимо обим и вредност онога што је Путин заиста постигао.

Нико неће порицати да је у поређењу са 1999. годином животни стандард сада неупоредиво бољи. Ту се поставља друго питање: шта се у нашој земљи, поред материјалног напретка, променило до те мере, да се стиче утисак као да живимо у другој епохи? Другим речима: шта је Путин заиста постигао?

Прави национални лидер треба да буде по мери своје земље. Путинова мисија се састојала у томе да нађе тачке зближавања противречних и супротстављених крајности. Али да то не буде само хладно расуђивање и трезвени прорачун неутралног „посредника“. Он обавезно треба да наступа свим срцем, као саучесник, грађанин и родољуб, као први међу једнакима.

Од самог почетка је било очигледно да је Путин лично доживео сав бол и сву жестину сукоба који су кидали и убијали земљу. Управо због тога је из првог покушаја успео да прескочи провалију између народа и власти. Дошао је „ниодакле“, а већ пола године касније у првом кругу председничких избора је победио све тадашње крупне политичке играче.

Русија је поверовала своме изабранику, јер је у њему видела свој одраз, препознала га као свога, а самим тим као некога ко може да заустави распадање нације, ко може да пронађе нову формулу националног јединства, а да притом не пати од носталгије за прошлошћу која се не може вратити, нити да срља у неоствариву утопију.

Русија је добила лидера који одговара њеној цивилизацијској посебности: тај лидер је Владимир Путин.

Данас је очигледно да Русија није погрешила. Путину је заиста пошло за руком да зближи власт и народ. У одређеној мери је успео да спусти на земљу дрско „богатство“ и смањи размере „сиромаштва“. Пошло му је за руком да створи такав модел федеративних односа који ће сачувати и јединство Русије, и њену територијалну и етничку разноврсност. Сачувао је руски Кавказ, и штавише, као да је поново склопио „уговор о сарадњи“ између православља и ислама, који за руску цивилизацију има фундаментални значај. Најзад, непомирљивост вековног конфликта између „црвених“ и „белих“ успео је да преокрене у продуктивни унутарнационални дијалог о избору пута којим Русија треба да иде.

Ако би све што је Путину пошло за руком требало да се сабере у једну фразу, онда би она овако гласила: он је окончао хладни грађански рат у Русији (мада је тај рат понекад и понегде био прилично врућ). То нам даје право да се надамо да је и мисија његовог садашњег председничког мандата такође остварљива, иако је знатно тежа од претходне.

Ниједан рат, па ни наш хладни грађански рат, не завршава се привременим примирјем. Тек када наступи трајан мир, може се рећи да је рат завршен. Нова Путинова мисија се састоји управо у успостављању таквог грађанског мира.

Путин је сачувао руски Кавказ, и штавише, као да је поново склопио „уговор о сарадњи“ између православља и ислама, који за руску цивилизацију има фундаментални значај.

Проблем је у томе што се грађански мир може успоставити само ако се у нашу свакодневницу уведе принцип дијалога, компромиса и сарадње између свих нас, који се међусобно разликујемо као и раније, али, колико год изгледало парадоксално, на неки нов начин смо ипак јединствени. Према томе, грађански мир је наш заједнички задатак. Моћи ћемо да га решимо кад право гласа и могућност учешћа у дијалогу буду имали не само Москва и Санкт Петербург, и чак не првенствено Москва и Санкт Петербург, него пре свега сви региони Руске Федерације.

Нова Путинова мисија подразумева да се на основу постигнуте динамичке равнотеже помирених противречности оствари потенцијал квалитативног раста и развоја који носи у себи цела многолика Русија, и конкретно сваки њен регион, сваки град, свако насеље. Захваљујући свему што је Путин већ постигао, ми данас можемо да радимо оно што је још јуче изгледало немогуће: можемо са пуно самопоуздања да градимо своју суверену будућност.

Управо у том поновном изграђивању саме себе Русија је уз Путина.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“