Русија и Пакистан у тихој геополитичкој игри

Почетком октобра је требало да Владимир Путин допутује у пакистанску престоницу Исламабад, на самит такозване „Четворке из Душанбеа“, тј. на регионални форум лидера Русије, Таџикистана, Авганистана и Пакистана. И поред тога што формат овог сусрета није посебно изразит, ипак би то био историјски догађај, јер до сада ниједан руски лидер није посетио Пакистан, иако је то нуклеарна сила, друга муслиманска земља по броју становника и кључни играч у Јужној и Средњој Азији.

Посета је у последњем тренутку отказана. Званично она није ни била у плану, полузванично је речено да није било могуће ускладити термине, а према незваничним информацијама није постигнута сагласност у вези са предвиђеним гасоводом Иран–Пакистан–Индија. Разумљиво је да никакви помаци у руско-пакистанским односима нису могући без обазирања на Индију, која је главна земља у Јужној Азији и дугогодишњи стратешки партнер Русије.

Па ипак, потреба за развојем билатералних односа постоји, и то потврђује посета генерала Кајанија Москви. Његово звање не треба никога да збуњује, јер је Пакистан земља која је већи део своје историје била под војном управом, да и не говоримо о степену неформалног утицаја пакистанских генерала на политику Исламабада.

Геополитички контекст историје Пакистана врло је транспарентан и вуче корене из доба послератне деколонизације Азије и Хладног рата. Пакистан је формиран 1947. услед поделе бивше Британске Индије по конфесионалном принципу. Послератна Индија се убрзо нашла међу водећим земљама Покрета несврстаних и постала главни партнер СССР-а у региону. Та веза је постала још чвршћа после захлађења односа између Москве и Пекинга који још увек има територијалне претензије према Индији.

Пакистан такође има територијални спор са Индијом око Кашмира, настањеног углавном муслиманима. Због Кашмира је Пакистан већ четири пута ратовао са Индијом, и из истог разлога се определио за зближавање са САД, а касније и са Кином. Резултат тог савеза била је подршка коју су Пакистан и САД пружили авганистанским муџахединима за време совјетског упада у Авганистан, а у новије време је то америчко-пакистанска сарадња у борби против талибана. Међутим, са завршетком Хладног рата почели су да се мењају и односи у региону.

Између Пакистана и САД гомилале су се противречности и револт, нарочито после америчког упада у Авганистан. Непрекидни ваздушни напади Американаца на Авганистан изазивали су гнев Исламабада, а Вашингтон је сумњичио савезника да пружа помоћ талибанима. Управо тада, средином 2000-их, САД су чиниле интензивне покушаје да успоставе блиске односе са Индијом, што је изазвало још већу забринутост Пакистана.

За све то време партнерски односи између Русије и Индије су непрекидно јачали, тако да је ова земља постала главни увозник руског оружја.

Позив да Путин дође у Пакистан, одлагање његове посете и долазак генерала Кајанија у Москву по свему судећи одражавају нове тенденције у односима између највећих светских сила, и то у региону који има велики стратешки значај за Русију. Пакистан је забринут због зближавања између Америке и Индије, и сада врло опрезно испипава могућност да поврати равнотежу успостављањем односа са Русијом. Москва се, међутим, засада радије одлучује за предах, јер не жели да квари добре односе са Индијом и покушава да оцени шта јој може донети зближавање са Пакистаном. Можда ће јој у томе помоћи преговори које је генерал Кајани водио у Москви.

Росијскаја газета. Сва права задржана.