Куршска превлака на обали Балтика: музеј природних зона. Извор: ИТАР-ТАСС.
Куршска превлака (понегде се среће облик „Курска превлака“) је национални парк природе у коме се на малом простору налази неколико сасвим различитих светова. Овде је природа толико разноврсна, почев од брезових шума до пешчаних дина, да су јој научници дали назив „музеј природних зона.“ И све се то налази на уском појасу земље који у свом најширем делу достиже 3,8 km, а у најужем свега 400 m. Али зато је дужина појаса 98 km, а нешто мање од половине налази се на територији Русије. Иза тога је гранични прелаз и литванска граница. Немогуће је да човек прође овим путем, а да се не заустави бар на сат времена, а можда и на читав дан. Овде се буквално на сваком километру указује потпуно нов призор: белогоричне и црногоричне шуме, бескрајне колоније птица и пешчане дине.
У 9. веку је овде живело паганско племе Курона по коме је превлака и добила име. Тада је она била прекривена шумом, а како легенда каже, Курони су се клањали стогодишњем дрвећу хватајући се у коло и играјући око њега. Шума је за њих била светиња. Један од првих хришћанских мисионара, прашки епископ Војцех Адалберт, платио је главом што је крочио у свету шуму.
Затим су у 12. веку на превлаку дошли Викинзи којима је шума служила само као материјал за прављење лаганих и брзих викиншких бродова. Али и даље је ова света шума остала очувана.
Опасност се над њом надвила тек у 16. веку, када су на ову територију дошли Пруси. Испочетка су овде долазили у лов пруски краљеви и властела, а затим је почела брутална сеча стабала дуж читаве превлаке. Последице су биле катастрофалне: на измаку 18. века песак је затрпавао села и путеве, претварајући превлаку у пустињу. Људи су постепено напуштали ова места.
Пруска влада је затим донела одлуку о пошумљавању ове територије, а убрзо су дошли и научници, геодети и дендролози. Тако је почела битка за Куршску превлаку која траје све до данас. Имена многих људи који су у њој учествовали очувана су у разним називима као што су дина Ефа и Милерова узвишица. Њихов несебични труд се након 150 година коначно исплатио: песак је заустављен, а шуме спасене.
После Другог светског рата, када је и Куршска превлака заједно са делом Источне Прусије припала Совјетском Савезу, борбу за очување шуме наставили су совјетски дендролози. И данас локални ентузијасти, музејски радници, научници и волонтери из целе Русије раде на томе свакодневно, покушавајући да сачувају шуму, пешчане дине и птичја гнезда. Од 2000. године Куршска коса се налази на листи светске баштине УНЕСКО-а.
Оригинални чланак на культура.рф.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу