„Новац уважава тишину, а ‘цивилизовани свет’ гвоздену песницу“

РГ: Г. Рогозин, постоји мишљење да у новим врстама оружја данас заостајемо за Западом. Имамо ли ми у војној индустрији „ноу-хау“ светског нивоа?

Дмитриј Рогозин: Ми смо имали и још увек имамо пројекте у којима не само да смо на светском нивоу, него смо и изнад тог нивоа. На пример, наши системи за пресретање у ваздушно-космичком простору најбољи су на свету. Наши комплекси противваздушне одбране типа С-300 и С-400 по укупним карактеристикама су такође најбољи, а сада се ради и на комплексима С-500. Све је то укључено у систем Ваздушно-космичке одбране. Ту треба додати и радиолокационе станице великог домета које непрекидно дежурају. Њихов домет се мери хиљадама километара, оне прате и најситније циљеве који се крећу космичким брзинама. Може се навести још доста сличних примера. 

РГ: Сви ти пројекти су скупи. Постоји мишљење да је издвајање средстава за војну индустрију уствари бацање пара, и да би се тај новац могао искористити за реалан развој економије.

Дмитриј Рогозин: Новац воли тишину. Да би земља могла мирно да се развија, треба створити потпуно безбедно окружење. То је наш најважнији задатак. Други задатак је повећање индустријског потенцијала и стварање нових радних места. Зар то није економија? Какав ће бити допринос војне индустрије развоју наше економије? Мислим да ће бити веома велики, можда две трећине од укупног доприноса свих индустријских грана.

И трећи моменат је престиж наше земље. На основу свога искуства из Брисела, могу вам рећи да су „smart power“ („паметна сила“) и „soft power“ („мека сила“) умесни и исправни изрази, али прави „power“ („сила“) који сви заиста уважавају, то је сила физичке принуде, када постоји шанса да гвозденом песницом добијеш по носу. Верујте, то је сила која се заиста највише цени у такозваном „цивилизованом свету“.

РГ: Шта се подразумева под новом индустријализацијом земље по угледу на период 1930-их?

Дмитриј Рогозин: Подразумева се подизање индустрије на виши ниво. А зашто по угледу на тридесете? Тада смо преузимали све оно што је на Западу било најбоље и прилагођавали коришћењу у нашим условима. Вероватно и сада треба да поступамо на сличан начин. 

Ту се не мисли увек на реконструкцију онога што већ постоји, него и на изградњу нових фабрика на новим локацијама. Узмимо, на пример, производњу оружја. „Ижмаш“ је толико велика фабрика, као да се на њој праве носачи авиона, а прави се само аутомат „Калашњиков“. Да би се спровела нова индустријализација (а само тако може да се направи ново оружје), треба одбацити све сувишно, а све вредно што имамо треба пажљиво и рационално сабрати и концентрисати на једном месту.

РГ: Треба ли дозволити приватном капиталу да уђе у војну индустрију? Може ли он ту да оствари профит? Постоји мишљење да приватнику по дефиницији не треба дозволити приступ војним тајнама.

Дмитриј Рогозин: Заиста, ту је проблем, да тако кажем, у дијалектичкој противречности јединства и сукоба супротних појава. Са једне стране, ми добро знамо да без енергетике која је у рукама приватног бизниса тешко можемо решити постављене задатке. Са друге стране, јасно је да постоје ствари и технологије којима могу да баратају само врло строго контролисане државне структуре. Где се приватнику исплати да ради? Тамо где се војне технологије користе и у цивилном сектору. Ми смо заинтересовани за трасфер између грађанских и војних технологија. 

Узмимо, на пример, хиперсоничне технологије. То су пре свега брзе убојне ракете које практично није могуће оборити. Али то је и могућност да се у будућности праве путнички авиони потпуно нове генерације. Раније су били суперсонични „Конкорди“ и совјетски Ту-144. А биће и хиперсонични, на којима ће из Москве за пола сата моћи да се стигне на Далеки Исток.

РГ: Да ли су приватници већ присутни у војној индустрији?

Дмитриј Рогозин: Има таквих примера. Рецимо, концерн „РТИ-системи“ (Радио-технички и информациони системи) је приватизован, иако је компанија дубоко интегрисана у систем производње комплекса противваздушне одбране. На том приватном научном институту конструишу се толико напредни системи ваздушно-космичке одбране, да је његов руководилац почаствован високом државном наградом. 

Постоји пример који је ближи земљи, али није ништа мање јединствен. У Москви је група приватних предузетника створила потпуно нову фабрику високо прецизних система наоружања, где се производи стрељачко оружје светског нивоа. Нашли су празне просторије, откупили их, у иностранству купили најбоље производне линије, ангажовали водеће конструкторе ватреног оружја и способне техничаре. Направили су одлично оружје: и ловачке пушке, и војне снајперске пушке које по најважнијим карактеристикама надмашују све европске моделе. То је заиста 21. век.

Росијскаја газета. Сва права задржана.