„Притајено зло“ на Црвеном тргу

Мила Јововић је рођена 1975. у Кијеву (тада СССР, данас Украјина). Отац јој је Србин, а мајка Рускиња. На слици: Мила Јововић на Црвеном тргу у Москви пред премијером трилера „Притајено зло: Освета“. Извор: Сергеј Михејев / Росијска газета.

Мила Јововић је рођена 1975. у Кијеву (тада СССР, данас Украјина). Отац јој је Србин, а мајка Рускиња. На слици: Мила Јововић на Црвеном тргу у Москви пред премијером трилера „Притајено зло: Освета“. Извор: Сергеј Михејев / Росијска газета.

У новом наставку филмске франшизе главна јунакиња, коју тумачи Мила Јововић, разноси тржни центар „ГУМ“ у парампарчад и бори се са чудовиштима испред зидина Кремља.
Мила Јововић је рођена 1975. у Кијеву (тада СССР, данас Украјина). Отац јој је Србин, а мајка Рускиња. На слици: Мила Јововић на Црвеном тргу у Москви пред премијером трилера „Притајено зло: Освета“. Извор: Сергеј Михејев / Росијска газета.

У новом делу „Притајеног зла“ подивљали компјутер злокобне корпорације „Амбрела“ успешно наставља са освајањем Земље и претварањем људи у зомбије. Последња нада за човечанство је супер-жена Алиса којој никакви вируси не могу да науде.

Главну јунакињу, као и досад, игра Мила Јововић, с којом сам се уочи премијере срела у хотелу „Four Seasons“ на Беверли Хилсу. Наравно, пет филмова је прилично велики број, али овај пројекат је још увек комерцијално исплатив: претходни наставак „Живот после смрти“ зарадио је око 300 милиона долара, а буџет му је био 60 милиона долара...

РГ: Мила, пре две године, након улоге у „Животу после смрти“, тврдили сте да немате конкретне планове у погледу наставка ове приче. Да ли Вас је комерцијални успех навео да снимите пети филм?

Мила Јововић: То је, наравно, имало утицаја, али није то био једини разлог. Пол (Пол Андерсон је продуцент и редитељ филма, иначе Милин муж – М.О.) уопште ту не види неки континуитет и сваки филм осмишљава као причу за себе. Сваки филм је засебна целина, има свој заплет и завршетак. „Освета“ не почиње тамо где се завршава „Живот после смрти“. Све почиње тако што се Алиса (мимо свих очекивања!), неко време налази у улози жртве. Истина, то не траје много дуго, јер се она у једном тренутку сетила шта све уме (Мила прави шаљиве покрете раменима, имитирајући борилачке захвате – М.О.).

РГ: По чему се још овај филм разликује од претходних?

Мила Јововић: У њему, рекла бих, има више епског. Алиса сада више није на периферији догађања, већ упада у само легло зла. Она коначно схвата зашто јој њени најближи пријатељи постају најокорелији непријатељи, а онда се опет претварају у искрене пријатеље. Она никада није родила дете, али сазнаје шта значи бити мајка (не питајте о чему се ради, свеједно Вам нећу открити). Осим тога, није више толико роботизована, сада испољава више људскости. Она сада не припада „Амбрели“. Сећате се Скорсезеовог филма „Алиса више не станиује овде“? Е па, Алиса тамо више не станује и никада неће ни становати.

РГ: Али зато доспева у разне градове: у Њујорк, Токио, Москву...

Мила Јововић: И на Камчатку! На Камчатку! То је било нешто фантастично. Реални снимци старих подморница укопаних у леду, оштар снег, пара која иде из уста. Све је то незаборавно искуство за нас који смо из Лос Анђелеса, из суптропских крајева...

РГ: Да ли су и сцене у Москви снимане у реалном окружењу? У филму постоји веома потресна сцена када костури у војној униформи из периода Другог светског рата демолирају Црвени трг и разбијају стакла у тржном центру „ГУМ“ преко пута Кремља.

Мила Јововић: Наравно, све је снимано у реалном окружењу. Московске градске власти изашле су нам у сусрет и на два дана затвориле Црвени трг.

РГ: Могу да замислим те борбе испред зидина Кремља. То мора да је веома инспиративно...

Мила Јововић: А шта да се ради? Требало је да место радње буде лако препознатљиво. Париз је препознатљив по Ајфеловој кули, Рим по Колосеуму, а Москва, наравно, по храму Василија Блаженог. Зато је био потребан Црвени трг, а уједно и станица метроа „Арбатскаја“ у којој смо пуцали до миле воље.

РГ: У претходном интервјуу сте изјавили да волите Москву...

Мила Јововић: Наравно, тај град ми је постао близак, посебно након снимања „Шаљивџије“. Прво, тамо живе моји блиски пријатељи, пре свега Иван Ургант, али и остали. Друго, тамо могу да говорим на руском. У Лос Анђелесу невероватном брзином заборављам језик. Још увек могу да изрецитујем стихове „Наша Тања горко плаче“, али не и нешто компликованије од тога. У Москви бар мало обнављам језик.

РГ: Који је онда Ваш родни град?

Мила Јововић: Ипак је то Лос Анђелес. Овде је мој дом, моја породица: ћерка, муж и мама. Ту ми је посао, ту сам одрасла.

РГ: Филм се завршава тако што Алису, која се тек вратила из Русије, припремају за нове подвиге...

Мила Јововић: Схватам на шта циљате. Искрено, не знам хоће ли бити шестог наставка. Пол нешто има у плану, прави неке концепте, нешто мрмља на ту тему. Ако се тај процес заврши писањем новог сценарија, ја ћу, наравно, играти у филму. Са друге стране, желела бих да направим паузу и да на неко време престанем активно да радим. Моја ћерка треба да пође у школу и волела бих да виђа маму сваки дан. Ја радим од своје девете године, да ли можете да верујете? Нисам ни имала право детињство. Ако Бог да, доживећу га са ћеркицом. А ни музиком се доста дуго нисам бавила. Али, о свему томе ћу конкретније моћи да причам после шестог наставка. Ако га буде.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“