Владимир, Томислав и дон Корлеоне

Данас су се у Сочију, будућем олимпијском граду на руској црноморској обали, сусрели руски председник Владимир Путина и његов српски колега Томислав Николић. Долазак руског лидера у Београд планиран је за 11. децембар. Рекло би се да у томе нема ничег нарочитог: морала су најзад да се сусретну и два политичара због чијих је успеха на изборима 2012. године Запад највише огорчен. Њих двојица нису давали повода ни за какве гласине, и можда се управо због тога у медијима већ појавило толико гласина о томе да је „Србија нова руска губернија“. Прича се о могућем ступању Србије у Организацију Уговора о колективној безбедности (ОДКБ, основану 1992. ради организовања колективне одбране бивших совјетских република), о томе да Русија купује српски цевоводни систем, као и о другим облицима продаје националног суверенитета Москви.

Те гласине најактивније шире западни листови, али у томе учествују и поједина српска издања, јер су Путин и Николић на Западу прилично демонизоване личности. Наравно, ни један ни други нису сврстани у највишу лигу светски познатих „момака за медијско пљување“ попут Махмуда Ахмадинежада или Ким Џонг Уна, али их Запад увек држи пред вратима тог „елитног клуба“ и као нови дисциплиновани „жандар Европе“ наговештава да свака реч коју изговоре новопечени председници може бити искоришћена против њих. Списак оптужби је већ добро познат: Николић тобоже тајно још увек исповеда исту ону националистичку идеологију Војислава Шешеља, свог бившег партијског боса из Радикалне странке, а Путин тобоже сања о препороду „совјетске империје“. Искуство показује да никакве чињенице нису у стању да отклоне поменуте стереотипе.

Стидљиво српско „не“ уласку у ЕУ на коленима
Западни медији углавном износе сумње да се нови председник Србије може показати као „проруски политичар“, а за њих је то смртни грех. Међутим, ствари су повезане: како је рекао Солжењицин, управо је бомбардовање Србије 1999. у очима Руса означило крај надама (и жељама) да Русија постане — Запад.

А то је баш штета. Гласине о „руској губернији“ нису обична глупост. Оне су штетна глупост. Тешко да је изводљиво ступање Србије у ОДКБ, обзиром на актуелну ситуацију у Централној и Источној Европи. А и шта ће Русији чланство Србије у организацији која има пре свега војну сврху? Кога би бранила Србија и од којих непријатеља? Да не би можда бранила „Јужни ток“ од армије ЕУ и САД? То је глупо и помислити. Ако би Европска унија и НАТО из неког разлога пожелели да униште пројекат испоруке енергената из Русије који је за њих саме од виталног значаја, они би то свакако учинили, српска армија их у томе не би могла спречити. Једино што може спасти „Јужни ток“ јесу остаци здравог разума код чланова Европске комисије. Јефтини гас и нафта из Русије „Јужним током“ могу да стигну у тренутно најпроблематичније чланице Европске уније – Грчку и Италију, и да им обезбеде толико потребну конкурентност на тржишту, тј. мању цене производа и нова радна места. Додуше, савременом Западу не би био први пут да сече грану на којој седи. Самоубилачки ратови у Ираку и Авганистану, напрасно пријатељство са исламистима у Сирији и Либији, антипутинска кампања – све су то појаве сличне садашњем рату који ЕУ и САД воде против „Јужног тока“ и „Гаспрома“ као његовог главног оператера.

Поред „Јужног тока“ Русија има и друге пројекте у Србији. На пример, издвојила је кредит од 800 милиона долара за обнову инфраструктуре српске железнице. Сви ти пројекти су економски оправдани. Русија жели да постане железнички „пут свиле“ из Југоисточне Азије у Европу, и због тога жури да доведе у ред српску железничку мрежу која се налази на том путу. Исту логику има и „Јужни ток“. Све је то само бизнис, ту ништа не треба схватати лично.

Али савремени Запад размишља као дон Корлеоне у роману „Кум“, он сваки бизнис схвата лично. Лична нетрпељивост према лидеру може да буде узрок увођења санкција према целој земљи. А када су у питању Русија и лично Путин, Западу се много тога привиђа. Русија, наводно, подјармљује Србију, одваја је од Европске уније својом железничком пругом, итд. Стиче се утисак да стратези Европске уније живе у последњим деценијама 19. века – свуда виде „пансловенску“ заверу и пројекат уједињења православних народа на православним темељима. Још мало па ће видети и улазак руске војске у Истамбул и друге страхоте из доба руско-турског рата 1877-1878.

Нажалост, ми живимо у сиво, прагматично доба, које нема много везе са добом „спасавања балканских народа од отоманског јарма“, а Путин свакако није велики ујединитељ словенства и православни фундаменталиста. Његова боја је сива, он је прагматични политичар који предлаже Србији и Западу повољан посао. Није он крив што се у Вашингтону, Бриселу, па чак и Београду на сваки покрет његове руке гледа као да је крст на сабору свете Софије у Константинопољу. Изгледа да Запад верује у панславизам много више, него што ми, Словени, верујемо у њега.

Да ли је тога већ било у нашој историји? Било је. Довољно је сетити се страхова и надања везаних за Русију и становнике Балкана, као и за западне савезнике турских окупатора почетком 20. века.

Кнез Григорије Трубецки, будући посланик Русије у Србији, изложио је 1909. своје схватање балканског питања. Његове речи нису биле намењене само Петербургу, него и целоме свету. Ево шта је он писао: „На томе [на регулисању балканске кризе] треба радити без гнева и пристрасности. Нити треба нама претити аустрославизмом, нити Аустријанцима панславизмом и свим оним бомбастичним паролама које толико одударају од нашег сивог прелазног периода и не завршавају никакав посао, осим што служе као црвене мараме за бикове.“

Много тога се променило за сто година, али „бомбастичне пароле“ су остале исте. Чим се неко у Русији накашље, на Балкану се то одмах схвата као агресија и реализација далекосежних планова. Први светски рат је пре скоро 100 година почео, између осталог, због ирационалног страха од Русије. И мада Русија данас на Балкану има веома ограничене амбиције, то неће зауставити завидљивце и злонамернике. Не преостаје нам ништа друго, него да мудрим и ненаметљивим потезима, без бомбастичних парола, избегавамо распаљивање страсти, и да помажемо једни другима у постепеном регулисању економских питања. У том послу је Русија велики ослонац за Србију, јер у ситуацији када кредити Европске уније постају све скупљи, руско-српски економски пројекти све више добијају на значају. По свему судећи, тај посао ће и бити тема руско-српског самита најпре у Сочију, а затим, три месеца касније, и у Београду.

Аутор је политички коментатор радија „Глас Русије“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.