Школска проза у руском селу

Наставница Ала Мосевњина, најбоља наставница Владимирске области. Извор: Комерсант.

Наставница Ала Мосевњина, најбоља наставница Владимирске области. Извор: Комерсант.

Ала Мосевњина, сеоска наставница руског језика и књижевности, освојила је награду за најбољег педагога Владимирске Области за 2012. Како наставници у селу Опоље живе од свог мукотрпног и вољеног посла?

Једна од најбољих наставница Русије живи у селу Опоље, које се налази у Владимирској Области. Ала Мосевњина, наставница у малој сеоској школи, освојила је награду за најбољег педагога Владимирске Области за 2012. годину. „Огоњок“ је дошао у госте код Але Александровне да би се упознао са њом. На крају се испоставило да су у Опољу сви наставници подједнако добри.

Каша за прасиће

Наставник физике Григорјев заједно са електричаром коси траву испред школе. „А ко ће други то да уради?“, слеже раменима директорка Зинаида Кошкина. „Ми међу наставницима немамо више ниједног мушкарца.“ Сама Зинаида Ивановна руководи женским пословима: учитељице перу прозоре, преносе уџбенике, размештају клупе. „Сви раде да се припремимо за Дан знања (1. септембар), чак и наша родбина. Ено, мама наставника физике залива цвеће, а муж заменице директора фарба подове.“

Колега наставника Григорјева, Максим Николајевич, додатно зарађује током лета на градилиштима – са наставничком платом од 12 хиљада рубаља (372 долара) породица са двоје деце неће се нарочито провести. Раније је волео да се шали како на питање „Која су то три разлога због којих волите своју професију?“ наставник треба да одговори: „Јун, јул и август“. А сад му није до шале.

Знаменитости села Опоље: зидана школа и дрвени клуб. Извор: Комерсант.

„Зар је могуће да су раније наставничке плате биле веће?“, ишчуђавамо се ми. „Раније је месо било скупље“, одговарају искусни наставници. Раније су сви они имали имања и од тога су и „Жигулија“ (претка „Ладе“) могли себи да приуште. А сада, ако се не рачунају летњи послићи (који укључују брање и продају печурака и бобичастих плодова), сеоским наставницима није остало никаквих допунских прихода. Неће они ни приватне часове да држе – слабије ученике овде бесплатно подучавају, комшијски. Тако да се прошлих, берићетних година само присећају.

„Раније смо имали јунад“, уздише Ала Мосевњина, наставница руског језика и књижевности, „крмачу и мале прасиће. Чим после часова дођем кући, ја сам им правила кашу. Сада се то не исплати, храна је скупа, а за месо се добија веома мало. Зато сада сви имамо само баште за своје потребе. Али зато остаје више времена да се учествује на конкурсима!“

И заиста, пре четири године Ала Александровна је добила 100 хиљада рубаља (3098 долара) као награду за најбољу наставницу ове области. Ове године је такође заблистала: Министарство просвете Владимирске области одало је признање Мосевњиној као једној од најбољих наставница региона за 2012. годину и високо оценило њено „позитивно социјално искуство и висок квалитет образовног процеса“ и наградило је новчаном сумом од 200 хиљада рубаља (6196 долара). Огроман новац за сеоског наставника, кад се мало боље размисли. То је скоро двогодишња плата наставника физике Григорјева.

„Не прљаш се на послу“

У совјетско време у Опољу се налазила јака пољопривредна задруга. Данас је од некадашњег великог имања остала само мала штала, брвнара која служи као клуб и школа са 90 ученика. Али за децу су, како објашњавају ове жене, у Опољу обезбеђени сви услови. „Имамо лепо обданиште са насликаним лабудовима на зиду“, поносно изјављује Надежда Захарова. „А тек школа што је добра. Зидана. И наставници су учтиви и честити. Ех, требало је за наставника да завршим. Шта би фалило? Никад се не прљаш на послу, а кажу и да је добро плаћено.“

Прочуло се по селу за награду Але Мосевњине. „Али људи не схватају како се то све тешко постиже“, уздише Ала Александровна. „Наставничка плата је 4 хиљаде. Да ли ћеш добијати више или не, зависи од квалификације, стажа, броја часова, од професионалних заслуга и достигнућа. Другим речима, такмичења су такође важна.“

„Да сам ја министар просвете“, машта директорка Кошкина, „смањила бих наставничку папирологију. Јер ми подносимо извештаје о свему. Буквално о свему. Раније нам је школски план био један листић. А данас исписујеш на десетине оваквих листова. Подносимо чак и извештај о корупцији. А каква корупција може бити код нас у сеоској школи? Баш напротив, ми сами овамо све доносимо: и колор-папир и саксије за цвеће. Не знам како је у граду, али сеоски наставник је у потпуности предан послу, другачије не може. Не разумем зашто неки мисле да је Ала Александровна добила награду за лепе очи. Па она у школи остаје од јутра до вечери! А награде не расипа на забаву.“

Ала (десно) са својим комшијама. „Наша Ала је зрак светла у царству таме!“, кажу они. Извор: Комерсант.

Претходну награду од 100 хиљада Мосевњина је потрошила на увођење гаса у кућу: „Још сам морала и да доплатим“, додаје она. А други наставници су за гас узели кредите – и до дана данашњег их враћају. Ала Александровна за сада не зна на шта ће потрошити нову награду: „Баш бих волела да одем на море. Али син се уписао на педагогију...“

„Не остајем ја овде сама до вечери“

Наравно да постоје и завидни људи у Опољу – без њих село није село. Али без обзира на то, већина сеоских житеља се традиционално према наставницима односи са великим уважавањем. „Дубок наклон нашим наставницима“, мушкарци који су седели на клупици мало се придижу. „Они причају деци о књижевности, о природи...“

Ала Александровна је са своје стране уверена да су чак и сеоски двојкаши бољи од градских. „Они су одувек били бољи, хуманији. Читаш о свакаквим ужасима у градским школама – како су претукли наставника, на пример, и запањиш се. Код нас никада није било тога. Може да се деси, рецимо, да подметну дугме од прекидача на столицу и то је све.“ Ни ученицима њихови наставници нису странци. „У селу се све зна. Зна се како је код кога.“ Само, ето, саме наставнике ван села скоро да нико не зна, и то Алу Александровну растужује.

„Не остајем ја овде сама до вечери“, објашњава Ала Александровна. „Ја једноставно налазим времена да још и учествујем у такмичењима, зато ме и награђују чешће. Ето, и ви сте због тога дошли. Али о осталим нашим наставницима нико ништа не зна. Ништа под милим богом. А они постоје.“ Они постоје. Они се потпуно предају послу. Не траже посао у Москви, излазе на крај са бесмисленим извештајима, скупљају принос из школске баште да би деца имала шта да једу у трпезарији, фарбају подове, секу креду – из неког разлога је испоручују у огромним комадима. Они су овде. Спремају се за још једну годину своје лагане, мукотрпне и вољене судбине.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“