Придњестровље воли руске миротворце

У Придњестровљу има око 1200 миротвораца, од којих је 400 из Русије. Они су у ову малу непризнату државу стигли углавном по уговору, али има и 58 регрута из Брјанска. У мировне јединице нису ступили принудно. За осамнаестогодишњег војника редовне службе 13-15 хиљада рубаља (334-385 евра) месечно уопше није мало. Посебно ако се узме у обзир да просечна цивилна плата у Приндњестровљу износи 147евра и да посла нема. Једино фабрика коњака „Квинт“ и металуршки завод још увек некако опстају.

Врло је могуће, међутим, да то нису једини разлози због којих су регрути пристали да буду заштитни зидизмеђу Кишињева и Тираспоља, престоница Молдавије и непризнатог Придњестровља. По речима локалног свештеника, протојереја Валерија, ове године је пред полагање заклетве од 58 војника чак 52 изразило жељу да се исповеди и причести. Служити у мировној мисији је, изгледа, нешто посебно.

Ипак, пре двадесет година руским миротворцима овде није било лако. Јелена, лекар од око педесет година, на питање чега се сећа из тог периода без двоумљења одговара да је то случај када је снајпер пред њом усмртио мајку и малу ћерку док су сви бежалиниз улицу.

Бака од око 70 година се држи на штакама и продаје новине, иако је у близини киоск. По свој прилици ју је срамота да проси. Сазнавши да пред њом стоји новинар, разговетно и са одличном дикцијом (није искључено да је била учитељица) одговара: „Миротворци се ни у ком случају не смеју повући. Молдавци нам не би опростили што смо православни.“

„Али, бако, они су и сами православци.“

„Знате ли ви због чега се 1992. заратило? Зато што су они одлучили да пређу на латиницу, мада им је сва историја писана ћирилицом. А ми нисмо хтели латиницу. Маштају да су у Румунији.“

Григориј Карасин, шеф руске делегације и државни секретар Министарства иностраних послова РФ, рекао је на свечаности поводом двадесетогодишњице мировне мисије: „Мировнамисија је главни гарант преговарачког процеса који је настављен прошле године. Мировне снаге су гаранција постизања конкретних резултата који треба да задовоље обе стране.“

Са њим се сложио и председник Придњестровља, Јевгениј Шевчук. Током церемоније отварања спомен обележја миротворцима, он је нагласио потребу да се сачува садашња форма мировнемисије. Узгред, Шевчук је поводом годишњице потписао декрет којим је 28. јул у тој земљи проглашен државним празником. А у придњестровском граду Бендери од прикупљених прилога мештана подигнуто је друго спомен обележје – голуб на мачу. Мост преко реке Дњестар на релацији Тираспољ-Бендери добио је име „Мост руских миротвораца“. Поред тога, Војни институт Министарства одбране Придњестровља од сада ће носити име генерал-пуковника Александра Лебеда, команданта 14. армије РФ од 1992. до 1995.

Сами Придњестровци се плаше експанзије, и то не толико молдавске, колико натовско-румунске. Убеђени су да ће настојање Запада да постави систем противракетне одбране што ближе руским границама угрозити њихов миран животу. Какав ће на крају бити статус Придњестровља показаће време. У међувремену, нема сумње да ће мировне снаге у преговарачком процесу одиграти важну улогу.

Оригинални чланак из „Росијске газете“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.